U danima i trenucima kada se život približava svom kraju, ljudi često izgovaraju reči koje ostaju urezane u sećanje, i to ne samo zbog svoje emotivne težine, već i zbog njihove iznenađujuće učestalosti.
- Iako su smrt i trenutak njenog dolaska univerzalni, poslednje rečenice koje ljudi izgovaraju na samrti često sadrže slične fraze koje se ponavljaju širom sveta. Ove reči, kao da dolaze iz dubine duše, odražavaju emotivna stanja, sećanja, a ponekad i najvažnije poruke koje umirući žele da prenesu svojim voljenima.
Jedna od medicinskih sestara koja je provela više od 16 godina u hospicijumu, Džuli Mekfeden, navodi četiri rečenice koje se često čuju u poslednjim trenucima života: “Hvala”, “Opraštam vam”, “Zbogom” i “Molim vas, oprostite mi”.
- Ove reči, uprkos tome što se u filmovima često prikazuju kao dramatični trenuci punih priznanja ili poslednjih želja, u stvarnosti nisu uvek povezane sa velikim tragedijama ili nedovršenim pričama. Mekfeden, koja je radila sa pacijentima koji su se nalazili na samrti, objašnjava da većina ovih reči nije izgovorena sa velikom dramom, već često u mirnim trenucima, uz miran prijem smrti. Smrt, prema njenim rečima, nije obavezno dramatičan trenutak, već proces kroz koji se prolazi sa mnogo tišine i mira.
Dok se umirući ljudi spremaju na poslednji put, vrlo često naizgled biraju trenutak svoje smrti. Mekfeden je podelila iskustva pacijenata koji su izričito tvrdili da će umreti nakon određenog događaja, kao što je venčanje njihovih voljenih. U nekim slučajevima, pacijenti su čak izgovarali reči poput “Umreću večeras”, i onda se to zaista događalo, bez bilo kakvih medicinskih indikacija koje bi to objašnjavale. Ovi slučajevi su ostali misterija za mnoge zdravstvene radnike, jer nije bilo naučnog objašnjenja za ovaj fenomen. Sestre i lekari nisu imali odgovora na to kako je moguće da ljudi predviđaju svoju smrt, ali ta iskustva ostaju duboko urezana u njihove umove, kao nešto što se ne može lako objasniti.
- U toku poslednjih dana života, Mekfeden je primetila i pojavu koja nije toliko često prisutna u svakodnevnom životu — pacijenti su počeli da vide preminule rođake ili kućne ljubimce. U njihovim očima, to nije bila fantazija ili halucinacija, već nešto što su oni sami doživljavali kao stvarno. Ovi susreti sa preminulima, obično oko tri nedelje pre smrti, ostavljali su medicinsko osoblje u neverici, jer su pacijenti u tim trenucima bili potpuno budni i svesni. Nisu bili pod dejstvom lekova, niti su bili u dubokom snu. Oni su zapravo hodali, govorili i sve videli kao da su potpuno normalni, dok su pričali o voljenima koji su već preminuli. Za njihove medicinske sestre, ove vizije bile su misteriozne, ali istovremeno i utešne za pacijente, jer su delovali smireno i kao da su se pripremali za predstojeći put.
Pored vizija, pacijenti su često izgovarali reči koje nisu imale smisla medicinskom osoblju, ali su u tom trenutku verovatno imale duboko značenje za njih. Mekfeden se priseća slučaja u kojem je pacijent govorio o stvarima koje nisu bile povezane sa stvarnošću ili o prošlim trenucima iz svog života. Iako su te reči bile zbunjujuće za sve prisutne, njima su možda bile najvažnije. Često su to bili momenti kada su se pacijenti vraćali u detinjstvo, dozivali imena svojih voljenih, ili se ponašali kao da su ponovno sretni i zdravi, kao u njihovim najboljim vremenima.
- Zdravstveni radnici koji su godinama u kontaktu sa terminalno bolesnim pacijentima često primete da smrt donosi sa sobom i neobjašnjive fenomene. Pored najčešćih poslednjih reči, postoje i ponašanja koja su specifična samo za te trenuke. Iako nijedno objašnjenje nije dovoljno jasno, iskustva s pacijentima koji predviđaju svoju smrt ili vide preminule, ostaju jedno od najvažnijih pitanja za sve koji se bave ovom profesijom. Međutim, te reči i ponašanja ostaju neizbrisiv deo svakodnevnog života u hospicijima, jer pokazuju ljudsku dubinu, povezanost sa voljenima i, možda, želju za mirom.
Mekfedenova priča, kao i brojna slična iskustva drugih zdravstvenih radnika, potvrđuju činjenicu da smrt nije samo fizički trenutak, već i emotivni proces kroz koji ljudi moraju da prođu. Svi ti trenuci u kojima umirući izgovaraju svoje poslednje reči, nisu samo otisci duše, već odražavaju ljubav, praštanje i sećanja koja su ostala s njima do kraja. Svi ovi trenuci, iako tužni, donose i neku vrstu mira, jer se umirući pripremaju za poslednji put, sa sigurnošću da su se pomirili sa sobom i svojim voljenima.
