Vladeta Jerotić, priznati neuropsihijatar i psihoterapeut, tokom svog života bavio se mnogim aspektima roditeljstva, a posebnu pažnju posvetio je pitanju vaspitanja i emocionalnog razvoja dece.
- Prema njegovim rečima, deca ne postaju sigurne i odgovorne osobe slučajno, već je to rezultat svakodnevnog odnosa sa roditeljima, koji mora biti temeljen na stabilnosti, ljubavi, granicama i doslednosti. Jerotić je često isticao da su ljubav i stabilnost u granicama ključni za emocionalni razvoj deteta.
Smatrao je da, iako svako dete treba da ima jasno definisana pravila, najvažniji element vaspitanja je emocionalna sigurnost, koja omogućava detetu da raste bez straha i nesigurnosti.Jedna od glavnih tema u Jerotićevim radovima je opasnost od ekstremnih metoda vaspitanja. On je upozoravao na dve krajnosti koje mogu štetiti detetu – prezaštićivanje i preteranu strogoću.
- Prezaštićivanje, po njemu, guši detetovu slobodu i sposobnost za samostalnost, dok preterana strogoća može izazvati strah, bunt ili povlačenje. Jerotić je smatrao da deca moraju imati pravila, ali ta pravila moraju biti podržana ljubavlju i razumevanjem. Prema njegovim savetima, ako roditelj postupa iz ljubavi i ujedno postavi granice, dete će lakše razumeti poruku kazne, bez osećaja straha ili ljutnje.
Zanimljivo je da je Jerotić, uprkos tome što nije promovirao nasilje, govorio o realnostima društvenih normi i tradicionalnih metoda vaspitanja u našoj sredini. Prema njegovim istraživanjima, čak 90% roditelja u Srbiji priznaje da koristi fizičku kaznu kao metod vaspitanja. On smatra da fizička kazna, ukoliko je blaga i praćena ljubavlju i razumijevanjem, ne mora imati trajne negativne posledice.
- Međutim, kazna koja je vođena besom ili impulsivnošću može imati dugoročne negativne efekte na detetovu emocionalnu stabilnost i poverenje u roditelja. Jerotić je tvrdio da kazna bez ljubavi postaje nasilje, dok kazna koja je praćena razumevanjem može biti korisna lekcija. Ipak, najvažnija lekcija koju je Jerotić preneo bila je da roditelj ne treba da koristi kaznu dok nije siguran da je dete zaista učinilo nešto pogrešno.
Takođe, Jerotić je upozoravao na specifične karakteristike balkanskog vaspitanja, koje često uključuju ekstremne kontraste u postupanju roditelja. Otac je često taj koji preuzima autoritet i postavlja stroga pravila, dok majka nastoji da umiri dete i ublaži kaznu. Jerotić je ovaj pristup nazvao “turskim tuševima”, jer deca bivaju zbunjena naglim promenama između hladnog i toplog tretmana. Ovaj model roditeljstva stvara emocionalnu nesigurnost kod deteta, jer ono ne razume ko je autoritet i kome da veruje. Jerotić je istakao da takvo vaspitanje može rezultirati problemima u razumevanju granica, nesigurnosti i manipulativnosti, što se kasnije odražava na odnose u odraslom životu.
Prema Jerotiću, roditeljstvo je proces koji zahteva stabilnost, doslednost i ljubav. Kazne, ako su neophodne, ne smeju biti vođene besom, jer bes znači neuspeh roditelja, a ne deteta. Roditelj bi trebalo da bude prisutan, stabilan i dosledan, čak i kada mora da postavi granice. Ovaj pristup omogućava detetu da se oseća voljeno i sigurno, što je ključ za njegov zdrav emocionalni razvoj. Jerotić je stoga savetovao roditeljima da češće pohvale svoju decu nego što ih kritikuju, jer pohvala pomaže detetu da se razvije u sigurnu i zdravu odraslu osobu
