Milorad Mandić Manda ostao je upamćen kao čovek snažne energije, glumac koji je publiku osvajao iskrenošću i neposrednošću, ali i kao ličnost čiji je život bio ispunjen krajnjim intenzitetima.
- Njegov put nije bio pravolinijski niti lak, ali je upravo u toj brzini, strasti i nemiru ležala suština njegovog karaktera. Živeo je brzo, radio neumorno i voleo duboko, ostavljajući iza sebe priču koja i danas izaziva emocije i poštovanje.
Iako ga publika pamti pre svega kao glumca, njegov profesionalni put započeo je daleko od scene. Upisao je Elektrotehnički fakultet, prateći očekivanja okoline i porodice, ali ga je unutrašnji poriv ubrzo odveo u sasvim drugom smeru. Ljubav prema glumi bila je jača od sigurnosti koju je nudila drugačija karijera.
- Kada je odlučio da polaže prijemni ispit na Akademiji dramskih umetnosti, taj izbor doneo mu je i ozbiljne posledice u privatnom životu. Porodični nesporazumi kulminirali su time da je napustio roditeljski dom, ostavši bez stabilnog oslonca u periodu kada mu je bio najpotrebniji. Godinu dana je proveo snalazeći se kako je znao – kod prijatelja, partnerki, pa čak i u prostorijama Akademije i pozorišta, ali ni u jednom trenutku nije posumnjao u svoju odluku.
U klasi uglednog pedagoga Vlade Jevtovića, rame uz rame sa kasnijim velikim imenima domaće scene, Manda je gradio temelje svog glumačkog izraza. Taj period oblikovao je njegovu disciplinu, ali i osećaj za kolektiv, jer je rano naučio koliko je važno oslanjati se na ljude oko sebe. Upravo tada se rodila njegova prepoznatljiva radna etika – bez zadrške, bez kalkulacija, sa potpunim predavanjem ulozi.
- Njegova karijera ubrzo je postala sinonim za neumorni rad. Istovremeno je igrao u pozorištu, snimao televizijske projekte i filmove, a posebnu ljubav gajio je prema radu za decu. Emisije i pesme koje je stvarao ostavile su neizbrisiv trag na generacijama koje su odrastale uz njegov glas i lice. Tempo kojim je živeo bio je gotovo nemilosrdan – brzo je vozio, mnogo radio, strastveno pušio i retko usporavao, iako su zdravstveni problemi već tada slali jasne signale upozorenja. Njegove kolege često su isticale da je delovao kao neko ko ne zna za granice, ali i kao čovek koji se bez ostatka daje publici.
O Mandinoj profesionalnoj ostavštini godinama su pisali brojni domaći mediji. Kurir je često isticao njegovu harizmu i sposobnost da spoji humor i emociju, dok je Mondo naglašavao njegovu svestranost i gotovo dečju radost kojom je pristupao radu sa najmlađima. Prema pisanju Stila, publika ga nije doživljavala samo kao glumca, već kao bliskog prijatelja koji ulazi u njihove domove kroz ekran i scenu. Upravo ta prisnost bila je ključ njegove popularnosti.
- Privatni život Milorada Mandića bio je jednako dinamičan kao i karijera. Dva puta se ženio i postao otac četvoro dece, nastojeći da, uprkos obavezama, ostane prisutan u njihovim životima. Njegova supruga Anastasija Anja Mandić često je govorila o njihovim zajedničkim trenucima, ali i o težini svakodnevice koju je nosio čovek stalno rastrzan između porodice i scene. Ipak, ono što je dominiralo njihovim odnosom bila je duboka povezanost i međusobno razumevanje.
Tragični trenutak koji je zauvek obeležio njegovu životnu priču dogodio se tokom izvođenja predstave „Petar Pan“. Publika je u prvi mah pomislila da je deo scenskog pokreta ono što se dešava, ali je vrlo brzo postalo jasno da se pred njihovim očima odvija drama izvan glume. Manda je kolabirao na sceni, pred kolegama, decom u publici i svojom suprugom, koja je sedela u gledalištu. Sekunde su delovale kao večnost, a pokušaji reanimacije davali su nadu koja se, nažalost, nije ostvarila. Dijagnoza infarkta saopštena je tiho, ali je njen odjek bio razoran.
- O tom danu i njegovim posledicama opširno su izveštavali domaći mediji. Kurir je preneo svedočenja sa lica mesta, dok je Espreso pisao o šoku koji je pogodio pozorišnu zajednicu, naglašavajući da je domaća scena izgubila jednog od svojih najautentičnijih predstavnika. Glossy je, kroz ispovest Anje Mandić, osvetlio ličnu tragediju porodice, dajući glas emocijama koje su ostale iza reflektora.
Najteži teret pao je na Anju, koja je u tim trenucima morala da pronađe snagu i za sebe i za sina Andriju. Odlučila je da detetu istinu ne skriva, već da mu pomogne da bol prođe kroz suze, krik i tišinu. Njena odluka da tugu ne potiskuje, već da je živi otvoreno, ostavila je dubok trag i na njenom sinu, koji je, iako dete, pokazao zrelost i razumevanje. Upravo on postao je njen oslonac u danima kada je gubitak bio gotovo nepodnošljiv.
Samo dve nedelje nakon Mandine smrti, Anja se vratila na scenu. Taj povratak opisala je kao jedan od najtežih trenutaka u životu, ali i kao prelomnu tačku u kojoj je odlučila da sebi dozvoli nastavak života. Borba između tuge i osećaja krivice bila je svakodnevna, ali je s vremenom pronašla način da se sa bolom nosi, ne potiskujući uspomenu na supruga.
Milorad Mandić Manda ostao je simbol predanosti umetnosti i života proživljenog bez zadrške. Njegova priča svedoči o ceni strasti, o lepoti davanja i o krhkosti ljudskog tela naspram neumorne volje. Iako je njegov život prerano prekinut, trag koji je ostavio u domaćoj kulturi i u srcima publike ostaje snažan i neizbrisiv, kao podsetnik da istinska posvećenost uvek nadživi svog nosioca
