Ljubav Jelene i Steve Žigona trajala je gotovo pola veka i ostala upamćena kao jedno od najpoznatijih partnerstava domaće glumačke scene, ali je mnogo godina kasnije javnost saznala i za Vida Žigona, Stevinog vanbračnog sina, koji je tek kao odrastao čovek upoznao svog biološkog oca.
Jelena i Stevo Žigon pripadali su generaciji umetnika čiji su privatni životi često ostajali u senci velikih pozorišnih i filmskih uloga. Njih dvoje nisu bili povezani samo brakom, već i zajedničkim razumevanjem umetnosti, profesije i načina života koji je donosio mnogo putovanja, proba, snimanja i javnih obaveza. Njihov odnos započeo je dok su još bili veoma mladi, a kroz naredne decenije prerastao je u partnerstvo koje je trajalo sve do Stevine smrti 28. decembra 2005. godine.
Ipak, iza poznate porodične slike postojalo je i poglavlje o kojem se dugo nije govorilo javno. Pored sina Nikole i ćerke Ivane, koje je dobio u braku sa Jelenom, Stevo je imao i sina Vida, rođenog 1971. godine iz kratke veze sa slovenačkom glumicom Metom Vranič. Vid je tek mnogo godina kasnije odlučio da otvoreno govori o svom poreklu, prvom susretu sa ocem i odnosu koji su uspeli da izgrade u poslednjih nekoliko godina Stevinog života.
Od Akademije i ljubavnih pisama do braka dugog gotovo pola veka
Priča Jelene i Steve počela je 1950. godine na Fakultetu dramskih umetnosti. Jelena je tada imala sedamnaest godina i bila studentkinja, dok je sedam godina stariji Stevo radio kao asistent. Među njima je postepeno nastajala bliskost koja se nije razvijala naglo. Prema navodima iz njihove životne priče, Stevo je tokom čitave godine slao Jeleni ljubavna pisma, pokušavajući da joj pokaže koliko su njegova osećanja ozbiljna.
Jelena je već tada privlačila pažnju izgledom i harizmom, zbog čega su je kasnije često poredili sa Sofijom Loren. Stevu je, međutim, osim njene lepote privukla i njena ličnost, dok je ona kod njega cenila talenat, energiju i posvećenost umetnosti. Njihova veza razvijala se kroz zajednički profesionalni svet, pa je gluma za njih od samog početka bila mnogo više od zanimanja – predstavljala je i prostor u kojem su se međusobno razumeli.
POZADINA DOGAĐAJA
Jelena i Stevo Žigon upoznali su se početkom pedesetih godina u umetničkom okruženju, a venčali su se 1958. godine. Tokom zajedničkog života dobili su sina Nikolu i ćerku Ivanu, koja je kasnije takođe izabrala glumački poziv.
Jelena se mnogo godina kasnije prisećala tog perioda i načina na koji je njihova veza započela. Njena izjava pokazivala je da su se kod njih ljubav i profesionalno poštovanje razvijali gotovo paralelno.
„U Stevu sam se zaljubila još sa 17 godina na Akademiji, gde je radio kao asistent. Od tada sam pod njegovom rediteljskom palicom.“
— Jelena Žigon
Jedan detalj iz njihove mladosti posebno je ostao zapamćen. Kada je došlo vreme da upozna Jelenine roditelje, Stevo se navodno pojavio sa violinom. Taj neobičan gest uklapao se u njegovu umetničku prirodu, ali je istovremeno pokazivao koliko mu je bilo važno da ostavi dobar utisak na porodicu žene sa kojom je želeo da gradi život.
Osam godina nakon prvog susreta venčali su se, 1958. godine. Tokom narednih decenija oboje su razvijali značajne karijere, a privatno su pokušavali da sačuvaju mirnu porodičnu svakodnevicu. Stevo je radio kao glumac i reditelj, dok je Jelena postala jedno od prepoznatljivih lica domaće kinematografije. Njihov dom bio je povezan sa umetnošću, ali su, prema dostupnim pričama o porodici, nastojali da decu ne opterete slavom roditelja.
Stevo je svojevremeno veoma otvoreno govorio o tome šta mu je brak sa Jelenom značio, opisujući ga kao jedan od najvažnijih oslonaca svog života.
„Ja sam se oženio u 31. godini, dakle kada sam u svemu bio stasao i znao šta hoću. Brak sa Jelenom bio je za mene velika inspiracija i dobit. Njeno poreklo od Katuna i Vasojevića Reke, uz njenu lepotu, dušu i telo, činilo je bajku oživotvorenom u jednom biću. Zahvalan sam joj što je bila i majka, i životna saputnica. Brak sa njom bila je moja najveća sreća.“
— Stevo Žigon
Priča iz Ljubljane o kojoj javnost dugo nije znala
Mnogo godina kasnije pojavilo se još jedno važno poglavlje Stevine biografije. Vid Žigon ispričao je da je rođen 1971. godine, kada je Stevo boravio u Ljubljani i režirao predstavu „Pigmalion“. U toj predstavi njegovu majku Metu Vranič zapala je uloga Elze Dulitl. Vid je odnos svojih roditelja opisivao kao kratku romansu, naglašavajući da je njegova majka odlučila da ga rodi iako je bilo jasno da će se Stevo vratiti u Beograd svojoj porodici.
O svom poreklu Vid nije znao od najranijeg detinjstva. Prema njegovim rečima, istinu je saznao kada je imao petnaest godina. Iako je tada već znao ko mu je biološki otac, nije odmah pokušao da ga pronađe. Jedan od razloga bio je to što ga je očuh usvojio još dok je bio dete, a drugi strah od toga kako bi Stevina porodica mogla da reaguje na njegovo pojavljivanje.
Prelomni trenutak dogodio se tek kada je Vid imao 28 godina. Tada je odlučio da ode u Beograd i prvi put se lično sretne sa Stevom, koji je znao za njegovo postojanje.
Vid je kasnije govorio da ga je prijem u Beogradu iznenadio na najbolji način. Kako je tvrdio, ostali članovi porodice do njegovog dolaska nisu znali da on postoji, ali su ga ipak lepo prihvatili. Posle tog prvog susreta počeo je redovno da dolazi kod oca, a njihov odnos trajao je od 2000. do Stevine smrti 2005. godine.
Tih pet godina za Vida su imale posebno značenje jer su predstavljale priliku da nadoknadi barem deo vremena koje nisu proveli zajedno. Nije skrivao da je prvi susret dugo odlagao, ali je kasnije njihove zajedničke trenutke opisivao kao iskustvo koje je ostalo trajno urezano u njegovom sećanju.
„Kad sam sabrao dovoljno snage da ga konačno upoznam, bilo mi je 28 godina. Odmah sam otišao u Beograd, gde su me divno primili, iako nijedan od članova porodice, osim Steve, nije znao da uopšte postojim. Narednih pet godina, od 2000. do 2005, kad je preminuo, dolazio sam k njemu u Beograd, i to su bili izvanredni trenuci koji se ne mogu zaboraviti.“
— Vid Žigon
Poslednji razgovor oca i sina
Jedan od najsnažnijih detalja Vidovog svedočenja odnosi se na sam kraj Stevinog života. Prema njegovim rečima, otac ga je pozvao u Ljubljanu samo dan pre smrti i postavio mu pitanje koje je, po svemu sudeći, dugo nosio u sebi. Želeo je da zna može li mu sin oprostiti zbog toga što ga ranije nije potražio.
Vid mu je odgovorio da ga voli. Kasnije je taj razgovor opisao kao trenutak u kojem mu se činilo da je Stevo upravo to želeo da čuje pre nego što umre. Za čoveka koji je biološkog oca upoznao tek u zrelim godinama, takav razgovor dobio je značenje završetka jedne duge unutrašnje priče.
Stevo Žigon preminuo je 28. decembra 2005. godine. Jelena je nastavila život još trinaest godina, a preminula je 10. aprila 2018. u 84. godini. Iako se njihov brak u javnosti uglavnom pamtio kroz veliku privrženost i zajedničku umetničku biografiju, priča o Vidu pokazala je da je Stevin privatni život imao i složenije slojeve koji su dugo ostali nepoznati široj publici.
ŠIRA SLIKA
Vidova priča ne menja činjenicu da su Jelena i Stevo proveli decenije u braku, ali daje potpuniju sliku jedne poznate umetničke porodice. Posebno govori o tome koliko su porodični odnosi ponekad složeni i koliko susreti koji se dogode tek posle mnogo godina mogu postati važni i za roditelja i za dete.
Vid je i posle očeve smrti ostao povezan sa delom porodice Žigon. Posebno je isticao da je zadržao blizak odnos sa Stevinom ćerkom Ivanom, koja ga je posećivala i u Ljubljani. Time je odnos koji je započeo kasno prerastao u porodičnu vezu koja nije nestala nakon Stevine smrti.
Umetnost je, zanimljivo, ostala zajednička nit i između Vida i njegovog oca. Vid se od detinjstva bavio poezijom, a svoja osećanja prema Stevi pretočio je i u stihove. Pesmu posvećenu ocu napisao je na srpskom jeziku, a kasnije ju je uvrstio u svoju treću knjigu „Metamorfoze“. Kako je objasnio, zbirka je u velikoj meri posvećena upravo Stevi, a njegove pesme prevela je pesnikinja Ana Ristović.
Umetnost kao veza između dve generacije
Vid je u otvorenom pismu objavljenom 2020. godine pisao i o svom tadašnjem životu u Sloveniji. Naveo je da živi u blizini Ljubljane i da ima tri sina, za koje je rekao da su veoma talentovani za umetnost. Na taj način umetnička crta porodice Žigon, barem prema njegovim rečima, nastavila se i kroz novu generaciju.
Priča Jelene, Steve i Vida zato se ne može svesti na jednu jednostavnu sliku. Sa jedne strane ostaje gotovo pet decenija dug brak dvoje glumaca koji su zajedno prošli veliki deo života i karijere, a sa druge iskustvo sina koji je za svog biološkog oca saznao kao tinejdžer, upoznao ga tek sa 28 godina i dobio samo nekoliko godina da sa njim izgradi odnos.
Upravo ti različiti delovi jedne porodične biografije čine život Steve Žigona složenijim od slike koju je javnost decenijama poznavala. Njegov brak sa Jelenom ostao je važan deo istorije domaće umetničke scene, dok Vidovo svedočenje pokazuje kako se iza poznatih imena ponekad nalaze privatne priče koje izađu na svetlo tek mnogo godina kasnije.
