Kao beba nestala je tokom rata u Bosni i Hercegovini, a godinama se verovalo da je stradala zajedno sa majkom i sestrom. Šesnaest godina kasnije DNK analiza otkrila je da je devojčica koja je odrasla pod imenom Mila Janković zapravo Senida Bećirović.
Životna priča Senide Bećirović jedna je od onih koje u sebi nose rat, gubitak, potragu za identitetom i neočekivani susret sa prošlošću. Kao mala beba nestala je tokom ratnih dešavanja u Bosni i Hercegovini 1992. godine, a njena porodica godinama nije znala šta joj se dogodilo.
Njeno ime bilo je upisano među nestale osobe na spomen-ploči u mestu Hajvazi, zajedno sa imenima njene majke Senade i sestre Sande. Verovalo se da je i ona doživela istu sudbinu kao mnogi koji su nestali tokom rata, sve dok jedan neverovatan obrt nije promenio tok njenog života.
POZADINA DOGAĐAJA
Senidina priča počela je u jednom od najtežih perioda za stanovništvo Bosne i Hercegovine. Tokom rata izgubio joj se svaki trag, a okolnosti njenog spasavanja ostale su godinama obavijene nejasnoćama.
Beba pronađena među ruševinama dobila je novi život
Prema jednom od svedočenja, malu devojčicu pronašao je vojnik nakon što je među ruševinama spaljene kuće čuo njen plač. Postoje i druga svedočenja prema kojima je pronađena u mestu Caparde, ali ono što je poznato jeste da je beba preživela, dok su njena majka Senada i starija sestra Sanda nestale.
„Čula sam da je pucano, da su majka i drugo dete ubijeni, a da je ona slučajno ostala u bešici. Malena je bila, nije je pogodilo. Taj momak je naišao, čuo da dete plače, uzeo je i odneo. To je bio gest, i to kakav. Šteta što je taj momak poginuo. Imao je svesti da uzme to dete, odnese ga i spase.“
— Svedok događaja
Nakon spasavanja, dete je dospelo do Vlasenice. Žena po imenu Zdravka brinula je o njoj prvih nekoliko meseci, nakon što joj je dete donela žena koja se predstavila kao socijalna radnica iz Šekovića.
Tada je devojčica dobila ime Ružica. Prema priči koju je Zdravka tada čula, dete je pronađeno kod jedne kuće, zbog čega su joj dali upravo to ime.
Od Ružice do Mile Janković
Zdravka nije razmišljala o poreklu deteta niti o razlikama koje su tada bile duboko prisutne među ljudima. Za nju je najvažnije bilo da pruži zaštitu bebi koja je ostala bez porodice.
Ključni trenutak njenog novog života dogodio se kada je stigla u hraniteljsku porodicu Janković u Beogradu, gde je dobila ime Mila i dom koji će godinama smatrati svojim.
Godine 1993. devojčica je smeštena kod Živke i Živana Jankovića. Oni su izgubili svoju decu, a malu Milu prihvatili su kao članicu porodice. Nikada joj nisu skrivali istinu da nisu njeni biološki roditelji.
Mila je odrasla uz njihovu ljubav i sigurnost, ali je kako je sazrevala počela da oseća potrebu da sazna više o svom poreklu.
„Oni su meni od početka govorili da nisu moji roditelji. I jako mi je drago što to nisu krili od mene. Govorili su mi: ‘Kada porasteš, htećeš da znaš nešto o svojima, tražićeš ih.’“
— Senida Bećirović
Tokom odrastanja u Beogradu i kasnije u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici, sve više je želela da pronađe odgovore. Nije želela da izbriše život koji je imala, već da razume ko je bila pre njega.
ŠIRA SLIKA
Senidina priča otvorila je i pitanja identiteta, pripadnosti i posledica ratnih razdvajanja porodica. Njena sudbina pokazala je koliko složene mogu biti veze između porekla, odrastanja i ljudi koji pružaju ljubav.
DNK analiza promenila sve što je znala o sebi
Potraga za odgovorima konačno je dovela do Muhameda Bećirovića, njenog biološkog oca koji je u međuvremenu živeo u Nemačkoj. On godinama nije znao šta se dogodilo sa njegovom suprugom i ćerkama.
DNK test doneo je potvrdu koja je promenila život tada sedamnaestogodišnje devojke. Mila Janković bila je zapravo Senida Bećirović, dete koje je njena porodica godinama tražila.
Ipak, pronalazak biološkog oca nije odmah rešio sve dileme. Za Senidu je to značilo suočavanje sa novim pitanjima: ko je ona sada, gde pripada i kako spojiti dva potpuno različita dela svog života.
Susret sa ocem nakon 16 godina bio je trenutak ispunjen emocijama, ali i početak složenog procesa prihvatanja novog identiteta.
Ljudi koji su bili uz nju pričali su da joj je bilo teško da čoveka kojeg je tek upoznala odmah doživi kao oca, dok su Živka i Živan Janković za nju bili porodica koja ju je podigla.
Najveća dilema bila je kako uskladiti prošlost i sadašnjost. Nije želela da izgubi ljude koji su joj pružili sigurnost, ali je istovremeno želela da upozna svoju biološku porodicu.
Povratak na mesto gde je sve počelo
Kada se vratila u kraj iz kojeg je nestala kao beba, Senida se suočila sa najtežim delom svoje prošlosti. Rođaci su joj pokazivali mesta povezana sa nestankom njene porodice.
Emocije su bile toliko jake da je nakon povratka u Novi Sad završila u bolnici zbog zdravstvenih problema izazvanih velikim stresom.
OSVRT UČESNIKA
Ljudi koji su pratili njenu priču isticali su da je razumela da krvno srodstvo jeste važno, ali da se ljubav i briga koju je dobila tokom odrastanja ne mogu izbrisati.
Iako je zvanično ponovo postala Senida Bećirović, ime Mila Janković nije želela da odbaci. Za nju je to bio deo života koji joj je doneo ljubav, sigurnost i porodicu
Njena priča ostala je svedočanstvo o tome da identitet nije sastavljen samo od imena i porekla, već i od ljudi koji su bili uz čoveka kada mu je bilo najpotrebnije.
