Pavle Vuisić ostao je upamćen kao glumac čija autentičnost nije prestajala kada bi se kamere ugasile. Nije mnogo mario za protokol, titule ni položaj ljudi koje je sretao, a neke od priča iz njegovog života najbolje pokazuju koliko je dosledno odbijao da igra uloge izvan filmskog seta. Jedan takav susret dogodio se 1969. godine, kada je pred Josipom Brozom Titom odbio da obuče svečano odelo, dok je nekoliko godina kasnije čak i rođenog brata iznenadio neobičnom odlukom vezanom za sopstveno prezime.
Pavle Vuisić pripadao je generaciji glumaca za koje je publika često govorila da pred kamerom ne glume, već jednostavno postoje. Njegovi likovi delovali su prirodno, bez vidljivog napora, a isti utisak ostavljao je i u privatnom životu. Oni koji su ga poznavali opisivali su ga kao čoveka koji nije mnogo pazio na konvencije, ali je zato veoma dobro znao šta misli i nije imao naročitu potrebu da to prikriva.
Nije pravio veliku razliku između važnih i običnih ljudi. Položaj, funkcija ili društveni status nisu bili dovoljni da promene način na koji će se nekome obratiti. Upravo zbog toga mnoge anegdote koje su ostale iza njega i danas zvuče kao scene iz filma, iako su, prema sećanjima i pričama koje se prenose, nastale daleko od scenarija. :chatgpt-content-reference{index=”0″}
Avgust 1969. i projekcija namenjena samo Titu
Jedan od najpoznatijih događaja odigrao se tokom vrelog avgustovskog dana 1969. godine u Beogradu. Nekoliko meseci pre premijere ratnog spektakla „Bitka na Neretvi“, na Belom dvoru organizovana je posebna projekcija filma namenjena Josipu Brozu Titu.
Planirano je da Tito tom prilikom upozna ljude koji su učestvovali u stvaranju filma. Poziv nije bio rezervisan samo za glumačke zvezde. Trebalo je da se pojave i članovi ekipe iza kamere, od šminkera do ostalih saradnika, a među pozvanima je bio i Pavle Vuisić, koji je u filmu igrao vozača Jordana.
Međutim, već sam njegov dolazak nije prošao uobičajeno. Prema priči koja se godinama prenosi, dvojica uniformisanih oficira otišla su po njega na splav na Savi. Postojala je pretpostavka da Paja nije ni nameravao da dođe, pa je na kraju ipak doveden do kapija dvora na Dedinju.
POZADINA DOGAĐAJA
Na Belom dvoru organizovana je posebna projekcija filma „Bitka na Neretvi“. Pavle Vuisić bio je deo glumačke ekipe kao šofer Jordan, a susret sa Titom trebalo je da bude protokolaran. Problem je nastao čim je glumac odbio da se presvuče u svečano odelo predviđeno za prijem.
Vuisić se pojavio u odeći koja je bila potpuno suprotna onome što se očekivalo na državnom prijemu. Nosio je bermude, raskopčanu prugastu košulju i papuče izbledele od peska. Bila je to, kako je opisivano, njegova svojevrsna „alaska uniforma“, sasvim prikladna za splav i letnji dan, ali ne i za protokol Belog dvora.
Devojke zadužene da ga sprovedu do garderobe pokušavale su da mu objasne da je za njega pripremljeno svečano odelo. Međutim, glumac nije pokazivao ni najmanju želju da ga obuče. Situacija je postajala sve glasnija, dok je Pavle insistirao da nema razloga da se prilagođava pravilima koja nije prihvatao.
„Ja ne moram ništa! Možda vi da ga probate, a da se ja vratim na Adu“
— Pavle Vuisić, prema priči koja se prenosi
Rasprava se odužila dovoljno da je buku, prema navodima, čuo i sam Tito dok se kretao prema dvorani. Umesto da pošalje nekoga iz pratnje, prišao je garderobi i lično otvorio vrata. U trenutku je nastala tišina.
Rečenica koja je iznenadila sve prisutne
Pavle ni pred predsednikom države nije promenio ton. Umesto izvinjenja ili pokušaja da ublaži situaciju, odmah je objasnio zbog čega odbija da obuče odelo. Njegovo objašnjenje bilo je jednostavno i potpuno u skladu sa njegovim karakterom.
„Druže, jesu li vaši šoferi nosili odela i kravate u ratu? Teraju me da ovo obučem, a svi znaju da sam ja u filmu šofer Jordan“
— Pavle Vuisić
Prema priči, Titova reakcija bila je sasvim drugačija od one koju su ljudi oko njega očekivali. Nasmejao se, prišao glumcu i zagrlio ga. Zatim ga je poveo u jednu manju prostoriju sa strane, dok je ostatak prisutnih ostao bez odgovora na pitanje šta će se dalje dogoditi.
Niko od prisutnih nije znao o čemu su razgovarali. U jednom trenutku konobar je, kako se navodi, uneo viski. Pavle nikada kasnije nije detaljno pričao o tom susretu, pa je ono što se događalo iza zatvorenih vrata ostalo nepoznato.
Umesto očekivane neprijatnosti zbog kršenja protokola, susret je prema priči završen osmehom i razgovorom nasamo. Bio je to, koliko je poznato, jedini zvanični susret Pavla Vuisića i Josipa Broza Tita.
Ova epizoda ostala je upečatljiva upravo zato što u njoj nema mnogo glume. Pavle se pred jednim od najmoćnijih ljudi tadašnje Jugoslavije ponašao isto kao što bi se, po svemu sudeći, ponašao pred bilo kim drugim. Nije želeo odelo, imao je argument zbog čega ga ne želi i nije smatrao da funkcija čoveka ispred njega treba da promeni ono što misli.
Rođeni brat Dušan takođe je bio glumac
Manje poznat detalj iz Pavlovog života jeste činjenica da je i njegov rođeni brat Dušan bio glumac. Dušan Vujisić pojavio se u približno četrdeset filmova, uglavnom u manjim i sporednim ulogama, ali je ostavio trag u domaćoj kinematografiji.
Braća su čak igrala i u istom filmu. U ostvarenju „Šešir profesora Koste Vujića“ iz 1972. godine Pavle je imao glavnu ulogu, dok je Dušan igrao stanodavca Ivkovića. Dušan se pojavljivao i u „Povratku otpisanih“, kao i u drugim produkcijama.
Ipak, postoji jedna mala razlika koja je postala zanimljiv deo njihove porodične priče. Dušan je zadržao prezime Vujisić sa slovom „j“, dok je Pavle to slovo izbacio i ostao Vuisić.
Prema navodima iz priče, Pavlu je upravo to slovo u prezimenu smetalo. Prilikom pisanja ga je redovno izostavljao, a onda je odlučio da stvar reši i zvanično. Kada mu je bila potrebna krštenica, otišao je u crkvu Svetog Save, gde je bio kršten.
ŠIRA SLIKA
Pavlova odluka da promeni način pisanja prezimena bila je još jedan mali primer njegove potrebe da stvari uređuje prema sopstvenom osećaju, bez naročitog obzira prema tome šta je uobičajeno. Dok je brat Dušan ostao Vujisić, Pavle je postao Vuisić, pod prezimenom po kojem ga pamte generacije gledalaca.
Kako se navodi, uspeo je da nagovori službenika da se sporno slovo ukloni iz njegovog prezimena. Kada se vratio kući, ni taj događaj nije opisao na naročito ozbiljan način. Naprotiv, izgovorio je rečenicu koja se kasnije prepričavala upravo kao tipično Pavlova.
„Sada nemam veze ni sa kim. Pop je pogrešio“
— Pavle Vuisić
Čovek koji nije podnosio nametnute uloge
Priče o susretu sa Titom i promeni prezimena naizgled nemaju mnogo zajedničkog, ali obe otkrivaju istu crtu Vuisićevog karaktera. Nije lako prihvatao ono što mu je bilo nametnuto samo zato što je „red“, niti je mnogo mario da li će neko zbog toga ostati zatečen.
Pred Titom nije želeo da obuče odelo samo zato što je protokol tako zahtevao. Kod prezimena nije želeo slovo koje mu se nije dopadalo samo zato što je tako zapisano. Ta tvrdoglavost mogla je ljudima oko njega stvarati probleme, ali je istovremeno bila deo autentičnosti po kojoj je ostao upamćen.
U njegovoj biografiji zato nisu zanimljive samo uloge, nagrade i filmovi. Jednako upečatljivi ostali su trenuci u kojima se jasno videlo koliko se čovek van kamere podudarao sa slikom koju je publika imala o njemu — direktan, svojeglav, duhovit i gotovo potpuno nezainteresovan za društvenu hijerarhiju.
Možda upravo zbog toga anegdota iz Belog dvora opstaje toliko dugo. U njoj se jedan od najvećih domaćih glumaca nije našao pred Titom kao zvezda koja želi da impresionira predsednika, već kao čovek koji je najpre želeo da objasni zašto ne namerava da menja bermude za odelo.
A njegov odgovor na pokušaj da ga „uparade“, kao i kasnija šala nakon promene prezimena, ostali su deo priče o Pavlu Vuisiću gotovo jednako živ kao i mnoge replike iz filmova. Bio je glumac koji je odigrao desetine nezaboravnih likova, ali je van seta, čini se, najdoslednije igrao samo jednu ulogu — samog sebe.
