Život Dušana Golumbovskog bio je složen, slojevit i obojen snažnim emocijama, baš poput uloga po kojima ga domaća publika pamti
- Iako je ostavio dubok trag na pozorišnoj i televizijskoj sceni, njegov privatni put bio je satkan od ranih gubitaka, ličnih borbi, boemskih trenutaka i iskrene ljubavi prema glumi koja ga nikada nije napustila. Iza prepoznatljivog lika Ozrena Soldatovića, kojeg su gledaoci doživljavali kao beskrupuloznog i hladnog, krio se čovek izuzetne senzibilnosti i snažne unutrašnje energije.
Rođen sredinom marta 1941. godine u Beogradu, Dušan Golumbovski odrastao je bez oca, čija je smrt nastupila pre njegovog rođenja. Ta činjenica ostavila je dubok trag na njegovom detinjstvu i kasnijem životu.
- Bio je posmrče, dete koje nikada nije imalo priliku da upozna očinsku figuru, već je o ocu slušalo kroz priče i sećanja drugih. Njegov otac poticao je iz imućne porodice, bio je sin bogatog industrijalca i, prema svedočenjima, sklon lagodnom i raskošnom životu. Majka, sa druge strane, bila je poznata balerina, žena umetničkog duha, ali i žrtva tadašnjih društvenih predrasuda koje su ženama u umetnosti često nametale teške izbore.
Upravo taj kontrast između bogatstva i gubitka, umetnosti i zabrana, oblikovao je Dušanovu ličnost od najranijih dana. Majčina karijera bila je prekinuta porodičnim okolnostima, ali je ljubav prema sceni, očigledno, prenesena na sina. Prvi susret s pozornicom dogodio se dok je još bio dečak, kada je sa samo deset godina zakoračio na daske koje život znače. Taj trenutak bio je presudan, iako on tada toga nije bio svestan. Talent je ubrzo postao vidljiv, ali put do glumačke akademije nije bio ni brz ni jednostavan.
- Zanimljivo je da Golumbovski nikada nije krio da za svoj glumački poziv duguje zahvalnost ljudima koji nisu bili deo elitnih umetničkih krugova. Jedan učitelj prepoznao je njegov potencijal i dao mu prvu ozbiljniju priliku, dok je sasvim slučajna posmatračica – čistačica koja je gledala školsku predstavu – odigrala ključnu ulogu preporučivši ga ljudima iz Radio Beograda. Taj neobični splet okolnosti pokazuje koliko su sudbina i slučaj često važni saveznici umetnika. Tek godinama kasnije upisao je glumačku akademiju, gde se našao u generaciji koja će obeležiti jugoslovensko glumište.
Studije su bile obeležene intenzivnim radom, prijateljstvima i boemskim načinom života. Akademski dani nisu bili samo učenje zanata, već i period snažnih druženja, duhovitih anegdota i dugih razgovora koji su se često pretvarali u noći bez sna. Prijateljstva sklopljena tada ostavila su neizbrisiv trag, a posebno se isticala bliskost sa kolegama sa klase, sa kojima je delio i profesionalne snove i privatne slabosti. Alkohol je u tim godinama bio deo svakodnevice, gotovo neizbežan pratilac umetničkog života.
- Kako je karijera odmicala, Golumbovski je ostvario niz zapaženih pozorišnih uloga, ali šira publika zavolela ga je kroz televizijske serije koje su obeležile jednu epohu. Likovi koje je tumačio često su bili kompleksni, moralno ambivalentni i snažno upisani u kolektivno pamćenje. Uloga Ozrena Soldatovića postala je simbol jednog vremena, a njegova interpretacija ostala je nenadmašna. Uprkos profesionalnom uspehu, privatni život nosio je svoje izazove, a borba sa alkoholizmom bila je jedna od najtežih.
- O toj borbi govorio je bez ulepšavanja, svesno i otvoreno. Prelomni trenutak dogodio se tokom bombardovanja 1999. godine, kada je doživeo moždani udar. Taj događaj naterao ga je da se suoči sa sopstvenim navikama i da donese radikalne odluke. Od tog trenutka potpuno je prestao da pije, okrenuvši se mirnijem i zdravijem načinu života. Bio je to čin samospoznaje i borbe za opstanak, koji je zahtevao snagu kakvu samo retki poseduju.
Prema pisanju domaćih medija poput Kurira, Golumbovski je u kasnijim godinama često isticao koliko mu je porodica postala oslonac i utočište. Njegov brak sa suprugom Mirjanom opisivan je kao skladan i stabilan, daleko od reflektora javnosti. Ona je gradila karijeru u novinarstvu, dok je njihova ćerka Ana pronašla svoj profesionalni put u televizijskoj produkciji. Porodična harmonija bila je protivteža burnoj mladosti, a Golumbovski je s ponosom govorio o tome da se nikada nije mešao u ćerkin izbor zanimanja.
- Kako navodi i portal Mondo, glumac je uvek naglašavao da mu je najvažnije da dete prati sopstvene sklonosti i strasti, baš kao što je i on nekada učinio. Iako nikada nije krio želju da postane deda, tu želju iznosio je tiho, bez pritiska i očekivanja. Njegov odnos prema porodici bio je ispunjen razumevanjem i podrškom, što je predstavljalo značajnu promenu u odnosu na detinjstvo koje je proveo bez oca.
U intervjuima koje su prenosili domaći izvori poput Pressa, Golumbovski je često govorio o glumi kao o sudbini, a ne profesiji. Tvrdio je da bi, kada bi mogao da bira ponovo, opet izabrao isti put, bez obzira na sve teškoće, nesigurnosti i lične padove. Glumu je doživljavao kao virus koji jednom kada uđe u čoveka, više nikada ne izlazi. Ta metafora najbolje oslikava njegovu strast i posvećenost umetnosti.
Smrt Dušana Golumbovskog u januaru 2016. godine označila je kraj jednog bogatog i burnog života, ali ne i kraj sećanja na njega. Njegove uloge i danas žive kroz reprize, sećanja publike i priče koje se prenose s generacije na generaciju. Ostao je upamćen ne samo kao vrhunski glumac, već i kao čovek koji je imao hrabrosti da govori o svojim slabostima, da se menja i da do poslednjeg dana ostane veran sebi i glumi koju je voleo iznad svega
