U današnjem članku pišemo o dirljivoj priči koja je dokaz da u trenutku najveće nesreće, humanost može doći od najneočekivanijih ljudi. Dragan, otac desetogodišnjeg Stefana, našao se u najtežem trenutku svog života.
- Dok je njegov sin bio na operaciji, povrijeđen nakon što je podletio pod auto, Dragan je molio sve ljude u bolnici da pomognu, da daruju krv njegovom djetetu, jer se činilo da mu jedina šansa za preživljavanje leži u njoj.
Kantonalna bolnica, sa svojim hladnim hodnicima i mirisom koji podseća na sve bolnice, bila je mesto na kojem se Dragan suočavao sa užasnim strahom. Njegov sin je bio u operaciji, a Dragan je u tom mračnom hodniku hodao gore-dole, očajan.
- Ljudi su išli svojim putem, neki su čekali pregled, neki su dolazili u posjetu, ali Dragan je znao da su u tom trenutku svi oni samo promatrači njegove borbe. Bolnica je bila potpuno tiha, ali Draganov glas je odjekivao u tom prostoru. Njegov sin je trebao nulta negativnu krv, a krvnih zaliha je bilo gotovo ništa. Dragan je molio, doslovno prosio život svog sina, nudeći novac, obećavajući sve što ima, ali svi su ga odbijali. Samo su se okretali, spuštali poglede, a neki su mu samo mrmljali izgovore.
U očaju, Dragan je pao na kolena, vrišteći u beznadju: “Bože, ima li te?” Tada, iz najtamnijeg kutka čekaonice, pojavila se ruka spasa. Neko je ustao. Nije to bio neko poznat, niti neko iz tih bolničkih hodnika.
- Bio je to stranac, crnomanjast čovek, sa bradom od tri dana i neizmernim bolom koji je nosio, ali sa srcem koje nije ostalo hladno. Emir, kako se zvao taj nepoznati heroj, pružio je Draganu ruku i rekao mu da je nulta negativna krv, ona koja je spasila Stefana, bila tu, spremna da spasi život.
“Idemo, prijatelju. Gdje treba?” pitao je Emir mirno, iako su se svi u bolnici gledali, iznenađeni njegovim nesebičnim činom. Dragan je bio zatečen, gledajući kako taj čovek, koji je fizički povređen, dolazi da da krv njegovom sinu. Emir nije pitao ništa. Nije se bojao ni umora, ni bola. “Meni će se krv vratiti, a njemu treba sad,” rekao je Emir sa spokojem u glasu, dajući život Stefanu, a ujedno i svetu Dragana.
- Nakon pola sata, doktor Petrović je izašao iz sale, ovaj put s osmijehom na licu. Stefan je bio stabilan. Boja mu se vratila. Dragan je pao na klupu, sa olakšanjem koje je nosilo svu snagu tog trenutka. Ali, Dragan nije zaboravio svog heroja. Otrčao je nazad u sobu za transfuziju, gde je Emir, još uvek slab, pio čaj i jeo kesten. Dragan nije mogao verovati. “Kako da ti se zahvalim?” pitao je sa suzama. Emir je mirno odgovorio, rekavši: “Vratićeš mi tako što ćeš ga naučiti da bude dobar čovek. I reci mu, kad poraste, da u njemu teče i malo moje krvi. Nek zna da smo svi isti kad nas isjeku.”
Ova priča nije samo o krvi, već o jednostavnom činu čovekoljublja, o tome kako je Emir spasio Stefanov život, ne pitajući ništa zauzvrat. Tada, u tom hodniku bolnice, nije bilo Srba ni Bošnjaka. Bili su samo dva čoveka, povezana krvnom grupom – ljudskom
