U srcu Pomoravlja, živeo je Dragan, poznat među ljudima više po zvuku svoje harmonike nego po imenu. Njegova “Dallape” bila je više od instrumenta; bila je deo njegove duše.
- Svirao je sa strašću koja je oduzimala dah, i to ne samo na veseljima i svadbama, već i kada je svirka bila jedina stvar koja mu je preostala. Te melodije su nosile emocije, borbu, i život svakog pojedinca koji je imao priliku da ga sluša.
Njegova ćerka, Jelena, odrasla je uz te zvuke. Dok su se druga deca uspavljivala uz bajke, ona je snivala o harmonici koja je bila simbol ljubavi i posvećenosti njenog oca. Dragan je često govorio: “Ti ćeš da budeš gospodin čovek, da završiš školu, da ne moraš kao tvoj otac da teškariš po kafanama.
” Jelena mu je obećavala da će mu, kad poraste, kupiti novu harmoniku, lepšu od ove koja je činila srce njihovog doma. Ali devedesete godine, sa svim svojim teškoćama, promenile su tok njihovih života.
- Dok je Jelena bila presrećna što je primljena na fakultet u Beogradu, situacija kod kuće postajala je sve teža. Dragan je i dalje radio kao portir, ali posao je postajao sve manje siguran. Novac je bio oskudan, a Jelena je bila suočena sa stvarnim izazovima života u velikom gradu. U tom trenutku, Dragan je doneo najtežu odluku: prodao je svoju harmoniku da bi obezbedio školovanje svojoj ćerki.
Kada je Jelena jednog popodneva došla kući, primetila je da nešto nije u redu. Na polici gde je stajala harmonika, sada je bila samo praznina. Dragan je sedeo pognute glave, izbegavajući njen pogled. U trenutku kada je Jelena upitala gde je harmonika, njegov odgovor bio je suprotan svemu što je očekivala. Prodao je. Zbunjena, ljuta, i sa suzama u očima, Jelena nije mogla da shvati njegovu odluku. Njen otac, čovek koji je živeo za muziku, sada je odlučio da je se odrekne. Ona nije mogla da poveruje da je harmonika, koja je bila deo njega, sada nestala.
- Jelena je uzela novac koji joj je otac pružio, ali u njenom srcu nije bilo ni zahvalnosti, ni radosti. Godine su prolazile, Jelena je završila fakultet, postala uspešna žena, dok je Dragan ostao u selu, povučen, tiho tugovao za nečim što je bilo deo njegovog identiteta. Nikada više nije svirao, nikada više nije pomenuo muziku. Ruke koje su bile sposobne da stvaraju magiju sada su bile samo grube, radničke ruke.
- Na svadbi svoje ćerke, Dragan je sedeo za stolom, u novom odelu koje mu nije bilo pravo. Gledao je orkestar sa tugom, a njegove ruke su tražile nešto što nije bilo tu. Tada se dogodilo nešto što niko nije očekivao. Kurir je ušao sa velikim koferom i uručenjem za Jelenu. Unutra je bila harmonika. “Dallape”. Ista ona. Dragan je prebledeo. Ona je bila simbol žrtve koju je podneo, njegova duša koju je prodao da bi njenu budućnost obezbedio. Pismo koje je Jelena pročitala naglas, nije ostavilo nikog ravnodušnim. U njemu je pisalo da je harmonika bila kupovina koju je Dragan napravio ne zbog sebe, već zbog nje. On je žrtvovao deo svog života, da bi ona imala priliku da postane nešto više.
Jelena je plakala, shvatila je da je njen otac žrtvovao svoju strast, da bi ona mogla da živi bolji život. Osećala je ogromnu tugu zbog svake misli koju je imala o njemu, zbog svakog trenutka u kojem je sumnjala u njegovu ljubav i odanost. Nije čekala, potrčala je do njega, zagrlila ga, i izgovorila reči koje su bile ispunjene ljubavlju, zahvalnošću i kajanjem. “Tata, oprosti mi.” Dragan je uzvratio, govoreći joj da nije imala razloga da se zahvaljuje, da je ona njegov ponos. Dok je Jelena sa suzama i ljubavlju stavljala harmoniku na njegove ruke, oboje su znali da će ona sada ponovo biti deo njihovih života.
- No, to nije bio kraj. Tata, sviraj, rekla je Jelena. I on je svirao. Zvuci harmonike nisu bili samo muzika; bili su to osmesi, suze, ljubav i žrtva, sve ono što su oni proživeli zajedno, u tišini, kroz godine koje su prošle. Sala je eksplodirala u emocijama, svi su pevali, a tišina koja je godinama vladala u njihovim životima sada je nestala.
Ova priča nije samo o harmonici, ona je o ljubavi, o žrtvi koju roditelj pravi za svoje dete, i o tome kako su tišina i patnja u stvarnosti često cenjeni kao simbol ljubavi. Dragan je ponovo uzeo harmoniku i svoj poslednji ton je svirao sa ljubavlju koju nijedna godina tišine nije mogla uništiti
