Bojan je bio pravi “faca” u svom kraju. Uvek je bio u trendu, sa najnovijim Air Max patikama, markiranom trenerkom, i telefonom poslednje generacije.
- Kao student prava, često je izlazio po splavovima i trudio se da ostavi utisak momka koji “ima”. Njegova devojka, Iva, ćerka poznatog advokata, verovala je da Bojan dolazi iz stare, imućne porodice, što Bojan nije negirao.
Međutim, prava istina bila je sasvim drugačija, a ona je nosila ime Stana. Stana, Bojanova majka, bila je senka žene koju je Bojan znao. Mršava, pogrbljena, sa rukama crnim od prljavštine, izgledala je mnogo starije nego što je zapravo bila. Stana nije bila gospođa. Radila je kao čistačica, a u slobodno vreme sakupljala je sekundarne sirovine – plastične flaše i limenke.
- Svako jutro, pre nego što bi Bojan ustao, Stana je odlazila u obližnja naselja, skrivajući se od njegovih prijatelja, kako bi tražila plastične flaše i limenke. Bojan je bio duboko stidljiv zbog toga. Njegovo nezadovoljstvo raslo je do te mere da je svojoj majci zabranio da se pojavljuje u centru grada. Uvek ju je vređao, nazivajući je prosjakom i ponižavajući je zbog njene skromne egzistencije. “Ako te ikad vidim da kopaš po đubretu, zaboravi da imaš sina!” vikao je Bojan, a Stana bi, sa suzama u očima, samo tiho odgovarala: “Neću, sine, samo sam prošla…”
Prava kap koja je prelila čašu desila se jedne subote, kada je Bojan šetao sa Ivom kroz park. Smejali su se, Iva je uživala u sladoledu, dok je Bojan sa radošću držao njenu ruku. Međutim, Iva je iznenada zastala i začudila se. “Jao, vidi onu ženu… kako smrdi, jadna žena,” rekla je Iva pokazujući prstom prema Stani koja je sedela na klupi, okružena kesama punim flaša.
- Kada je Bojan video svoju majku, pogledi su im se sreli, ali on nije želeo da Iva sazna istinu. Stegao je njenu ruku, okrenuo je glavu i, sa podsmehom, rekao: “Ma, pusti, klošarka, ima ih svuda. Hajdemo odavde.” Stana je polako spustila ruku. Suza joj je skliznula niz obraz, padavši na kesu sa smećem. Bojan je prošao pored nje kao da je nije bilo.
- Te večeri, Bojan je došao kući i napravio pravi haos. Vikao je na svoju majku, bacajući kese po hodniku. “Šta ćeš u parku?! Pa šta misliš da si ti, prosjakinja?! Svi mi se smeju zbog tebe!” Vređao je sve ono što je Stana radila kako bi obezbedila nešto za svog sina. Stana je sedila u tišini, na svojoj maloj hoklici, odgovarajući samo: “Zafalilo je, sine…” Bojan je besneo, ne obraćajući pažnju na tihe jecaje iz kuhinje. Nije ni primetio kada je Stana legla u svoj krevet te večeri, da više nikada ne ustane.
Njeno srce je tiho puklo, baš onako kako je živela – u tišini i nečujnosti. Sutradan, Bojan je pronašao svoju majku hladnu, sa blagim osmehom na licu, kao da sanja nešto lepo. Sahrana je bila skromna, a Bojan je stajao sam. Njegova devojka Iva nije došla. Rekao joj je da mu je umrla “dalja rođaka”.
- Nekoliko dana kasnije, Bojan je morao da raspremi majčinu sobu. Nije ušao u tu sobu godinama. Miris starosti i vlažnosti ga je udario u lice. Kada je podigao dušek da bi ga izbacio, ispod njega je pronašao kutiju oblepljenu selotejpom. Na kutiji je stajalo: “Za Bojana”.
Bojan je otvorio kutiju, misleći da je unutra nešto kao njena “kolekcija” starih dugmadi ili slika. Međutim, ono što je našao iznenadilo ga je do srži. Kutija je bila puna kartonskih etiketa i računa. Svaka etiketa bila je vezana za nešto što je on smatrao svojim ponosom – etiketa sa njegovih Nike patika, račun za skupocenu jaknu, pa čak i za njegov “iPhone”.
- Dok je listao svesku koja je bila sa svim tim papirima, njegov pogled je pao na redove koji su ga duboko dirnuli. U svesci je bilo zapisano: “12. oktobar – 430 dinara (flaše). Još 15.000 za Bojanove patike.” Na kraju sveske stajalo je pismo. “Sine moj, izvini što sam te sramotila. Znam da me se stidiš. Ja sam samo prosta žena, ali sam se zaklela Bogu da ti nikada nećeš biti kao ja. Svaka flaša koju sam skupila, bila je cigla u tvojoj sreći. Voli te mama.”
Bojan je pao na kolena. Njegovo srce je bilo slomljeno. Setio se svih svojih markiranih stvari, i svaki šav na njima mu je sada delovao kao rana koju mu je majka nesvesno nanosila da bi on mogao da bude srećan. Iva je kasnije došla da ga vidi, našla ga je kako sedi na majčinom krevetu, držeći njenu sliku, i upitala ga: “Gde ti je rođaka?”
Bojan ju je pogledao, sada je prvi put video pravu Ivu – hladnu i praznu. “To mi nije bila rođaka,” rekao je tiho. “To je bila moja majka. Ona je bila veća gospođa u svojim krpama nego što ćemo ti i ja ikada biti.”Bojan više nije bio “faca”. Završio je fakultet, ali je radio teške poslove. Svake nedelje odlazio je na groblje, noseći buket poljskog cveća, cveća koje je Stana volela, moleći se za oprost koji sebi nikada nije dao.
