U današnjem članku pišemo o dirljivoj priči koja se dogodila u Beogradu, a koja nas podseća na pravu vrednost ljudskih gestova i svakodnevnih trenutaka koje često zaboravljamo.
- Goran, taksista sa dvadesetogodišnjim iskustvom, mislio je da ga ništa više ne može iznenaditi u njegovom poslu. Međutim, jedan poziv koji je primio tog utorka promenio je sve.
Goran je stigao do adrese u starom delu Zemuna, gde je trebalo da pokupi svoju putnicu. Ali, kada je stigao, nije bilo nikoga. Svirnuo je jednom, čekao petnaest minuta, ali niko nije izlazio. Većina taksista bi u tom trenutku odustala, ali Goran je osetio nešto neobično. Izašao je iz taksija i pokucao na vrata.
- Odgovorio je slabašan glas, a nakon nekoliko minuta vrata su se otvorila. Pred njim je stajala starica, sitna i krhka, u crnom kaputu iz pedesetih godina, sa šeširom sa mrežicom. Uzela je svoj mali kofer, to je bilo sve što je imala. Kuća iza nje bila je potpuno prazna, a nameštaj prekriven belim čaršavima, kao da je neko godinama napustio to mesto.
Starica, kojoj je bilo ime Milka, izvinila se što je čekala. “Morala sam da se pozdravim sa kućom,” rekla je. “Provela sam ovde šezdeset godina.” U tom trenutku Goran je uzeo njen kofer i smestio je u taksi, pitajući je gde želi da ide. “U dom za stare na Bežanijskoj kosi,” odgovorila je tiho, dodajući uz suzu u oku:
- “Tamo se ide da se umre, sine.” Goran je video tugu u njenim očima i pomislio da mu nije bilo teško da joj pomogne da se oprosti od svog života. Krenuli su, ali je Milka, pomalo nesigurno, zamolila da idu dužim putem. “Nema mi nikoga tamo, želim da se oprostim od Beograda,” rekla je. Goran je pristao. “Voliš li Kalemegdan?” pitala je. “Tamo sam upoznala svog muža.” Tako je počelo njihovo putovanje kroz grad.
Goran je isključio taksimetar i vozio je sa Milkom na duži put, ne samo kroz Beograd, već kroz njen život. Pokazivala mu je zgrade i mesta koja su za nju bila simboli prošlih vremena. Prolazili su pored restorana, parka u kojem je vodila svoju decu, i zgrade u kojoj je godinama živela. Na svakom mestu bi zastali, ona bi gledala kroz prozor i tiho se opraštala. Opišući Beograd kakav je bio nekada, pričala je o prijateljima kojih više nema i o ljubavi koju je doživela. Goran je slušao, zaboravljajući na vreme, ne gledajući na sat. Milka nije bila samo putnica, ona je bila živa istorija jednog grada i jednog života.
- Nakon dva sata vožnje, Goran je doveo Milku ispred doma. Sunce je već bilo pri zalasku, a dve sestre su izašle da joj pomognu. Milka je pokušala da plati vožnju, ali Goran je to odbio. “Ništa, bako,” rekao je sa osmehom. “Ova vožnja je na račun kuće.” Milka je ostala u neverici.
“Ali, sine, vozio si me satima. Ti živiš od ovoga, imaš porodicu.” Goran joj je objasnio: “Imam, bako. Ali takve vožnje se ne naplaćuju novcem. Vi ste meni danas platili pričom. Podsetili ste me šta je stvarno važno.” Milka je bila dirnuta. Suze su joj ponovo krenule, ali ovaj put od sreće. Goran je pomogao da izađe iz taksija, a ona je sedila u kolica, nemo zahvaljujući. “I da znaš, bako,” rekao je Goran, držeći njenu ruku, “nisu svi ljudi zaboravili. Ja prolazim ovuda svake srede. Svratiću na kafu da mi ispričaš onu priču o pozorištu koju nismo stigli.”
- Goran je otišao, a Milka je ostala u domu, gde je provela još dve godine. Svake srede, tačno u pet, Goran je dolazio i zajedno su pili kafu, smejali se i pričali. Kada je Milka umrla, na njenom noćnom stočiću su našli sliku – nije bila slika dece koja su je zaboravila, već slika nje i Gorana, tog dana kada su zajedno proveli poslednje putovanje.
Ova priča je podsetnik na to kako ponekad najlepši trenuci u životu dolaze iz malih gestova, ljubaznosti i pažnje koju pružamo drugima. Goran nije samo vozio Milku do doma, on je, kroz svoje strpljenje i pažnju, postao deo njenog poslednjeg putovanja. A ona je, na svoj način, učinila njega boljim čovekom, podsećajući ga na ono što je stvarno važno u životu.
