U svetu gde često zli ljudi napreduju, dok dobri ljudi trpe, ponekad je teško razumeti zašto je život tako nepravedan. Na ovo pitanje, koje se već decenijama postavlja, odgovara Starac Jona Odeski, pravoslavni podvižnik iz 20. veka.
- On nudi dublje razumevanje o tome zašto dobar čovek pati, a zli napreduju, razjašnjavajući pritom važnost savesti i unutrašnje snage.Za Starca Jonu, patnja dobrih ljudi nije znak slabosti, već znak postojanosti i snage savesti. Prema njegovim rečima, „dobar čovek ima savest, koja je vrednija od svega na svetu“, dok zli ljudi idu „širokim putem“, jer im nedostaje ta unutrašnja odgovornost.
Oni koji nemaju savesti mogu nesmetano činiti loše stvari, kao što su prevara, nasilje, krađa ili obmanjivanje, i to bez ikakve griže savesti. Za njih, „široki put“ se čini lakšim jer ne osećaju nikakav teret svojih postupaka. Odeski jasno naglašava da takvi ljudi, iako uspešni u spoljašnjem svetu, zapravo ne napreduju duhovno, jer im nedostaje unutrašnja svetlost i moralna odgovornost.
Ova duboka duhovna poruka nas podseća da pravoslavna tradicija veruje da je savest „glas Božiji u ljudskom srcu“. Ako čovek ostane veran tom glasu, iako se okolni svet možda ne slaže s njim, on ostaje povezani s višim, duhovnim zakonom. Savest je ta koja ga vodi uskom stazom koja može biti teža, ali koja ga vodi prema istinskoj slobodi i Božijoj blagodati.
S druge strane, ljudi koji nemaju savest, koji su izgubili moralne smernice, lako se priklone „širokom putu“ jer im ništa ne koči njihove želje i strasti. Odeski naglašava da spoljašnji uspeh koji dolazi uz nepoštovanje morala nije pravi napredak, jer takav uspeh donosi samo duhovnu prazninu. Osećanje unutrašnjeg mira i svetlosti je mnogo vrednije od spoljašnjeg priznanja, jer duša koja nije vođena vrednostima i savesti neće nikada doći do stvarne slobode.
- Patnja dobrih ljudi, prema Starcu Joni, nije besciljna. Ona je zapravo test vere i snage savesti. Svaka patnja koju dobar čovek doživi, a koja proizlazi iz njegovih moralnih izbora, oblikuje njegov duh i čini ga otpornijim na spoljašnje izazove. Patnja koja proizilazi iz odanosti pravdi i istini, koju dobronamerni ljudi proživljavaju, nije kazna, već prilika za duhovni rast. Ovaj koncept je duboko ukorenjen u pravoslavnoj tradiciji, koja patnju vidi kao priliku za dublje razumevanje sebe i svoje duhovne prirode.
U svakodnevnom životu često susrećemo ljude koji se čine uspešnima, ali koji nemaju nikakvu unutrašnju svetlost. Oni koji su uspešni u spoljašnjem svetu, ali ne osećaju odgovornost prema svojim postupcima, zapravo se nalaze na putu duhovnog siromaštva. U kontekstu ove priče, uspeh koji dolazi bez duhovne vrednosti nije nešto čemu treba težiti. Dobar čovek se, uprkos spoljašnjoj nepravdi, trudi da čuva svoju savest, jer zna da je ona prava vrednost koja ga vodi ka istinskoj slobodi i unutrašnjem miru.
- Zli ljudi, koji žive bez savesti, nažalost ne vide da je njihov uspeh samo privid. Iako mogu postići spoljašnje ciljeve, oni nisu oslobođeni svojih strasti i želja, jer nisu u skladu sa istinskom duhovnom vrednošću. Za Starca Jonu, jedini pravi uspeh je onaj koji dolazi iz unutrašnje slobode, koja je rezultat životne discipline, vere i poštovanja vlastite savesti. Iako je put za takvog čoveka često uski i trnovit, on će na kraju doći do pravog mira i duhovnog oslobođenja, što je, kako Odeski naglašava, daleko vredniji cilj od bilo kog spoljašnjeg priznanja.
Iako se može činiti da svet nagrađuje samo one koji slede „široki put“, Starac Jona nas podseća da istinsko dobro u životu nije uvek odmah prepoznato. Međutim, vernost vlastitoj savesti, bez obzira na okolnosti, donosi duhovnu slobodu koja nije zavisna od spoljašnjeg sveta. U svetu koji često nagrađuje površne uspehe, prava snaga leži u unutrašnjem miru i vernosti istini koju nosimo u svom srcu.
U svojoj poruci, Starac Jona Odeski podseća da patnja dobrih ljudi nije samo znak njihove slabosti, već znak njihove postojanosti, vere i unutrašnje snage. Kako se često kaže u pravoslavnoj tradiciji: „Onaj koji ostane veran svojoj savesti, bez obzira na spoljašnje okolnosti, na kraju će biti nagrađen unutrašnjim mirom, koji je jedina prava nagrada.“ Ova poruka pruža nadu i ohrabrenje za sve one koji se suočavaju s nepravdom, pokazujući da je prava snaga u duhovnoj postojanosti i vernosti unutrašnjem glasu.
