Na današnji dan, pre sedam godina, tragično je nastradao legendarni pevač narodne muzike, Šaban Šaulić. Njegova smrt je bila šok za sve njegove obožavatelje i kolege, a način na koji je preminuo u Nemačkoj postao je tema svih medija u bivšoj Jugoslaviji.
- Iako je imao 69 godina i bio u Nemačkoj na koncertu, sudbina je htela da na tom putovanju dođe do strašne nesreće koja mu je oduzela život. Šaban je bio u automobilu sa vozačem i kumom, kada je nesrećni vozač pod uticajem alkohola izazvao sudar.
Nesreća se dogodila u blizini Bilefelda, na autoputu A2, u Nemačkoj, a Šaulić je preminuo od teških povreda koje je zadobio prilikom sudara. Njegov kum, Mirsad Kerić, nije preživeo, dok je vozač koji je izazvao nesreću, uprkos svemu, bio osuđen na tri godine zatvora.
- Po povratku u Srbiju, telo Šabana Šaulića je prebačeno u Beograd vladiinim avionom, što je bio najbrži i najsigurniji način transporta. Telo je dočekano od strane porodice i najbližih prijatelja na aerodromu, a potom je izloženo u kapeli. Toga dana su se održale komemoracije, a dan kasnije je obavljena sahrana na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.
Porodica je želela da ga sahrani sa pesmom koju je sam Šaban napisao svojoj supruzi, Gordani. Ova pesma nosi naziv “Ne plači dušo“, a nastala je u jednom nesrećnom trenutku, samo nekoliko meseci pre njegove smrti. S pesmom se oprostio od svih, a Gordana je izabrala upravo tu numera da je sviraju na njegovoj sahrani.
- U svojoj poslednjoj intervjui, Šaban je ispričao kako je pesma nastala iz trenutne, emotivne reakcije prema svojoj supruzi. Naime, jednog jutra, nakon što je sa prijateljima bio na večeri, Šaban je došao kući pijan, a njegova žena, Gordana, je bila ljuta. Iako je znao da je pogrešio, Šaban je odlučio da je umiri pesmom, koju je napisao na licu mesta, stihovima koji govore o tome kako muž lutajući po noći traži oprost i povratak kući. Ova pesma se ujedno može smatrati testamentom njegove emotivne snage i poštovanja prema porodici.
Iako su Šabanovi roditelji bili muslimani, on nikada nije bio religiozan. Izvor blizak porodici navodi da je on uvek poštovao sve religije, ali nikada nije bio vezan za bilo koju, što se odražavalo i na njegovoj sahrani, koja je obavljena bez prisustva sveštenih lica. Ova sahrana je simbolizovala njegovu životnu filozofiju – poštovanje različitosti, ali bez formalnog prihvatanja bilo kakvih dogmi ili institucija. Iako se nije obazirao na organizovane religije, Šaban je redovno poštovao tradiciju koju je njegovoj ženi, Gordani, prenosila njena porodica. Naime, svake godine su zajedno proslavljali krsnu slavu Svetog Jovana u njihovom domu, gde su se okupljali prijatelji i porodica.
Ova priča o Šabanu Šauliću pokazuje koliko je bio posvećen svojoj porodici, svojoj tradiciji i, na kraju, svojoj muzičkoj karijeri, koja je ostavila neizbrisiv trag u srcima mnogih. On je bio simbol ljudskosti, ljubavi i poštovanja, ne samo prema onima koji su mu bili bliski, već i prema svim ljudima. Njegova smrt je bila veliki gubitak za muzičku industriju, ali njegova pesma i nasleđe žive i dalje
