Vijest o smrti Danila “Bate” Stojkovića 16. marta 2002. godine duboko je potresla kako njegovu publiku, tako i celokupan pozorišni svet. Sa svojih 68 godina, Bata je iza sebe ostavio decenije nezaboravnih uloga, ali i dugotrajnu borbu sa teškom bolešću koja je ostala u drugom planu sve dok nije postala neizbežna.
- Rak pluća bio je bolest koju je Bata, poznat po svom duhovitom karakteru i prkosnom stavu, do poslednjeg trenutka nosio sa velikom hrabrošću, a njegov način suočavanja sa bolešću postao je pravi test njegovih snaga.
Branimir Brstina, kolega i prijatelj, jednom je posetio Batu kako bi ga pitao kako se oseća. U trenutku kada je Bata bio u najvećim mukama, odgovorio je sa duhovitom rečenicom: “Mićo, dobro sam.
- Evo, učim raka da puši!” Iako iza tih reči nije stajala samo šala, stvarna borba koju je Bata vodio sa rakom bila je surovo teška i ispunjena neizvesnošću. On, koji je godinama bio strastveni pušač, nije mogao da se otme kašlju koji mu je otežavao disanje, a sve je to isprva pripisivao umoru od igre. Tek kasnije, shvatio je da je to znak nečega ozbiljnijeg, a bolest je bila potvrđena dijagnozom raka pluća. Uprkos svemu, Bata nije dramio, nije se predavao, već je nastavio da živi sa verom da bolest mora da se prilagodi njemu, a ne on njoj.
U svom životu prošao je kroz brojne operacije i bolničke tretmane. Tijelo mu je trpelo, ali njegova volja nije popuštala. Tokom godina, Bata je imao čak devet operacija, ali se nikada nije predavao. Iako su te operacije ostavile fizičke posledice, pozorište je bilo njegov lek. Kroz predstave je ponovo pronalazio snagu, jer je smatrao da ne postoji trenutak kada bi mogao da se povuče. Nakon poslednjih operacija, čak i kada je jedva mogao da stoji na nogama, Bata je insistirao da se vrati na scenu. “Snaga volje je čudo”, govorio je. I zaista, samo mesec dana nakon što nije mogao da se osloni na nogu, izašao je na scenu da odigra svoju poslednju predstavu – “Profesionalac”.
- U poslednjim mesecima života, Bata je postajao sve fizički slabiji, ali je njegova mentalna prisutnost bila neupitna. Nije želeo da se razgovara o kraju. Nije dopuštao da ga iko žali, već je tražio izveštaje iz pozorišta. Iako je bio svestan da ga disanje sve više napušta, u njegovim poslednjim danima jedine teme o kojima je želeo da diskutuje bile su pozorište i fudbal. To su bili delovi života koji su ga ispunjavali, a i dalje su mu donosili snagu.
Prema rečima njegove supruge Olge, Bata je do samog kraja insistirao da bude sahranjen u skladu sa svojim željama. Jedan od poslednjih zahteva bio je da ne bude sahranjen u Aleji velikana. To je bila njegova odluka. Olga je prisetila kako mu je rekao: “Ni slučajno nemoj da ti se dogodi da me staviš tamo.” Njegova želja da bude sahranjen bez velikih ceremonija i u jednostavnom okruženju jasno je pokazivala njegovu potrebu za skromnošću i dostojanstvom do poslednjeg trenutka.
Bata Stojković je umro, ali je ostavio snažnu sliku čoveka koji nije pristajao na poraz, čoveka koji se borio sa rakom pluća do poslednjeg trenutka, a nije ni na tren pomislio da će mu ta bolest oduzeti dostojanstvo, humor ili ljubav prema sceni. Njegova smrt ostavila je veliku prazninu, ali i sećanje na jednog od najvećih glumaca i ljudi koji je bez obzira na sve, zadržao osmeh.
