Dunja, devetogodišnja devojčica, svako je zimsko popodne provodila na staroj železničkoj stanici na periferiji grada. Dok su se njeni vršnjaci bezbrižno igrali na snegu, ona je bila prisiljena na surovu borbu za preživljavanje.
- Njene male, promrzle ruke sakupljale su ugljen koji bi ispao iz teretnih vagona, a koji je bio jedini način da je njen otac Petar, teško bolestan, imao barem neku toplinu u njihovoj hladnoj, vlažnoj sobi. Petar je bio nekada najvredniji radnik na stovarištu, ali nesreća na radu ga je trajno vezala za postelju.
Petar je, međutim, bio žrtva još jednog velikog nepravnog čina. Gazda Mile, najbogatiji i najnemilosrdniji čovek u tom kraju, odbio je da Petru isplati bilo kakvu odštetu nakon nesreće. Uz pomoć korumpiranih svedoka i advokata, Mile je spasio svoje bogatstvo, dok je Petar dobio samo sramotni otkaz. Dunja je morala da preuzme ulogu glave porodice. Bez obzira na ekstremne uslove, svako popodne bila je tu, sakupljajući ugalj, vukući teške pletene korpe, hodajući po snegu i ostavljajući tragove malih čizmica u dubokom snijegu.
- Gazda Mile je često prolazio pored nje u svom luksuznom, zagrejanom terencu, gledajući je s prezirom, a s vremena na vreme je čak naređivao svojim radnicima da polivaju ugalj ledenom vodom kako bi bio teži za sakupljanje. Dunja, međutim, nije odustajala. Iako je rad bio sve teži, nije se predavala. Njena ljubav prema ocu bila je jača od svega.
Jednog januarskog popodneva, dok je snežna mećava gotovo zatrpavala grad, Dunja je ispod sloja snega pronašla neobičnu, kožnu torbicu. Kada je otvorila, unutra je pronašla novac, zlatne kartice i važne poslovne dokumente. Sav taj novac mogao je biti spas za njenog oca, mogao je obezbediti lekove, topli dom i siguran život. No, uprkos tome, Dunja je bila verna principima koje je naučila od svog oca – „tuđe nikada ne donosi sreću“.
- Iako je mala, izgladnela i promrzla, Dunja nije uzela novac. Zatvorila je torbicu i, uprkos svim iskušenjima, krenula u grad. Hodala je satima kroz oluju, sve dok nije stigla do najskuplje kafane u centru grada, gde je gazda Mile sedi s prijateljima, slaveći. Gazda Mile je bio u panici jer je shvatio da je izgubio torbicu. Dunja, hrabro i bez straha, ušla je u kafanu i iznela torbicu.
„Pronašla sam ovo u smetu pored vašeg uglja, gazda Mile. Moj otac kaže da tuđe ne donosi sreću“, rekla je mirnim glasom, izazivajući potpuni muk među prisutnima. Gazda Mile je bio zaprepašćen, prepoznao je svoju torbicu i počeo je da plače. Njegovo srce je iznenada popustilo pred poštenjem ovog deteta. Iako je ranije bio poznat po svojoj okrutnosti, tog dana je pokajao se i obećao da će ispraviti sve nepravde koje je nanio. Lično je uneo ugalj i najbolju hranu u kuću Petru, obećavši da će ga do kraja života izdržavati i omogućiti mu najbolje lečenje.
Dunja je, iznad svega, izrasla u poštenu i obrazovanu ženu, koja je svojim čistim obrazom i nevinošću promenila sudbinu jednog grada. Iako su prošle godine, njena priča i dalje živi kao bajka o pravdi i o ljudskosti koja je pobedila pohlepu. Gasdina torbica zauvek je stajala u staklenoj vitrini njegove kancelarije kao podsetnik na najvažniju životnu lekciju, a grad je prepoznao snagu poštenja
