Mara je bila žena koja je poznala težak rad. Svako jutro, pre nego što je prva ptica na nebu zapevala, već je bila na nogama. Trava u selu još je bila mokra od rose, a magla se polako povlačila s polja.
- Ruke koje je nosila na sebi bile su ispucale i otečene od godina provedenih u radu na njivi i u štali. Nije bilo dana kada bi se zaustavila, jer je znala da zemlja ne čeka. Njena svakodnevica bila je jednostavna, ali neumorna – u štali su je dve krave gledale mirnim očima dok je ona s njima tiho razgovarala, kao da su joj jedini prijatelji u svetu.
Uz njih, i mleko koje je davalo bogatstvo njene svakodnevne borbe, ona je pravila sir – domaći, čvrsti beli sir, koji se u današnjem vremenu smatrao raritetom.Nije ga pravila zbog bogatstva, jer se i nije nadala tome. Radila je to da bi njen unuk Stefan mogao da plati svoje troškove u gradu, knjige i stan.
Stefan je bio njena ponosna svetlost, jedini razlog zbog kojeg je radila s tolikim entuzijazmom. Njegove reči: „Samo ti uči, bako, jednog dana ću ja tebe odmoriti“, bile su joj uteha, iako je znala da zemlja ne čeka njegove planove. Tog dana je kao i svaki drugi spakovala sir u pletenu korpu, stavila ga na rame i krenula na pijacu u grad, nadajući se da će prodati dovoljno da izdrži još jedan mesec.
- Na pijaci, bučnom i užurbanom mestu, Mara je postavila svoju tezgu, pažljivo rasporedila sir i čekala prve kupce. Dok su prolaznici vrteli glavama i samo kratko pogledavali u njenu ponudu, jedan je prilazio, pipao sir i govorio: „Preskupo je, bako. U supermarketu je jeftinije.” A njoj su ove reči bile više nego bolne, jer nije bila povređena cenom. Iako je sir možda bio skuplji, to je bilo zbog truda, vremena i ljubavi koju je uložila. Ono što ju je povredilo bio je način na koji su joj se obraćali – sa podcenjivačkim tonom, nazivajući je „bako“, kao da nije bila ništa više od senke pijace.
Taj osećaj ignoranata na pijaci nije bio jedini udarac. Jedan je čovek u skupom kaputu, sa naočarima i telefonom na uhu, uzeo komad sira, pomirisao ga, i izjavio: „Ko zna gde je ovo stajalo. Takvi proizvodi treba da se zabrane.“ Rečenica je odjeknula jače od bilo koje buke na pijaci. Mara nije uzvratila, ali reč koju je izgovorila, tiho i s tugom, bila je: „Sine, ovo je stajalo u mojoj kući. Čisto kao moja savest.“ Ruke su joj drhtale, suza joj je klizila niz obraz, ali nije želela da je vidi neko ko je ne razume. Ipak, s poslednjim umorom je nastavila, pokušavajući prodati barem još komad.
- Do podneva, sve što je prodala bio je samo jedan mali komad sira. Prolaznici su sve više ignorisali njenu tezgu. Ipak, kako je dan odmicao, sve se promenilo. Sunce je već bilo visoko, a pijaca se polako smirivala. I dok je Mara počela skupljati svoj sir, razmišljajući o tome kako će Stefanu reći da ovog meseca neće biti dovoljno za sve, prišla joj je mlada žena sa ćerkom. Devojčica je, pogledavši sir, uzviknula: „Mama, ovo miriše kao kod bake!“ Rečenica je bila spontana i iskrena, ali je u trenutku promenila dinamiku.
Mara je uz osmijeh odgovorila: „Jesam, dušo, od jutra sam ga cedila i solila.“ Devojčica je potom tiho dodala: „Onda kupi, mama. Neko je ustao rano zbog nas.” Ove reči nisu bile samo naivne, bile su snažne. Mlada žena je na trenutak stala i razmislila. Pitala je: „Koliko imate?“ i, čim je Mara odgovorila, ona je uzela sve što je imala. Drugi kupci su se okrenuli, i za nekoliko minuta Mara je prodala sve što je donela. Ne zbog reklame, ne zbog cene, nego zbog one iskrene dečije rečenice koja je podsetila ljude na vrednost truda.
Kada se Mara vraćala kući, autobusom ka svom selu, prazna korpa joj je ležala u krilu. Više od novca, ona je ponosno nosila sa sobom osećaj da njen rad ima vrednost, da nije suvišna u svetu brze kupovine i brze hrane. Kod kuće je pažljivo složila novčanice i stavila ih u kovertu za Stefana. Tog dana, Mara je naučila da svet nije potpuno ogluveo. Ponekad je dovoljno samo jedno iskreno pitanje ili rečenica da se podsetimo na ono što je stvarno važno.
