Vladeta Jerotić, jedan od najuticajnijih mislilaca na prostorima bivše Jugoslavije, kroz svoje poglede na roditeljstvo ostavio je dubok trag u psihologiji i vaspitanju.
- Kao psihijatar i duhovna ličnost, Jerotić je uvek naglašavao da roditeljstvo nije samo skup pravila, već proces uzajamnog rasta roditelja i deteta. U njegovoj filozofiji, dete nije “prazna tabla”, već biće sa sopstvenim potencijalima koji zahtevaju pažljiv razvoj. On je verovao da roditelji treba da budu primer, a ne samo autoriteti, jer deca najviše uče iz ponašanja, a ne iz reči.
Jerotić se zalaže za ljubav koja nije razmažujuća, već zrela i koja podrazumeva postavljanje granica. On ističe da prava ljubav prema detetu mora biti utemeljena na pravičnosti, a ne na surovoj disciplini. Roditelji, prema Jerotiću, treba da usmere svoju decu kroz stvaranje zdravih granica, iako su često ti granice popraćene “pravilnim” kaznama.
Međutim, on smatra da bi roditelji uvek trebali biti oprezni u vezi sa kažnjavanjem — „Ako dete, i kad ste strogi, oseća ljubav, i ako ga nekad udarite po turu, neće biti posledica“, objašnjava Jerotić, ali ističe da kazna mora biti utemeljena na razumevanju i pravičnosti, a ne na impulsivnom besu.
- Jerotić se takođe osvrnuo na najštetniji oblik roditeljstva koji je prisutan, a to je binarnost u roditeljskom ponašanju, koju vidi kao najgori oblik vaspitanja, naročito prisutan na Balkanu. Često se roditelji deli na strogog oca i dobru, popustljivu majku koja pokušava da popraviti situaciju nakon očeve strogosti. “To se zove turski tuševi”, kaže Jerotić, govoreći o tome kako majka, nakon što otac uperi kaznu, dete privija i nagrađuje, stvarajući tako zbunjujuću dinamiku koja može da izazove dugoročne emocionalne posledice kod deteta.
Statistike koje Jerotić pominje ukazuju na duboke nesuglasice u pristupima roditeljstva u bivšoj Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, gde je gotovo 90% roditelja priznalo da koriste fizičko kažnjavanje. Ovaj podatak govori mnogo o socijalnoj i psihološkoj klimi koja oblikuje emocionalnu i psihološku stabilnost budućih generacija. Jerotić ukazuje na problem nedostatka nagrađivanja, što ostavlja prostor za razvoj nesigurnosti i nedostatka samopouzdanja kod deteta. Nagrađivanje, kaže Jerotić, gotovo je nepoznato u srpskom društvu, dok je kažnjavanje postalo dominantni oblik “vaspitanja”.
- Ove stavove Jerotić iznosi kao upozorenje da roditelji moraju biti svesni svojih postupaka jer nepravda u odnosu prema deci može dovesti do teških posledica po njihov emocionalni razvoj. Takođe, on poziva roditelje da se setimo da ne kažnjavaju decu impulsivno, nego uz dobro razumevanje i utemeljenu pravednost. On veruje da samo tako deca mogu izrasti u stabilne, emocionalno zrele osobe koje neće ponoviti greške svojih roditelja.
Domaći izvori, kao što su brojna istraživanja i analize, pokazuju kako roditelji na Balkanu često koriste starinske metode vaspitanja, što se najčešće očituje kroz korisne članke o roditeljstvu i detinjstvu. Svetske analize, kao i domaći stručnjaci, slažu se sa Jerotićem u jednom: kazna i vaspitanje kroz strah ne dovode do željenih rezultata na duže staze. U Srbiji, specifične prakse i obrazovne strategije se sve više prilagođavaju novim pristupima vaspitanju, zasnovanim na emotivnoj inteligenciji, ljubavi i razumevanju, ali i postavljanju jasnih granica. Za roditeljsku zajednicu u Bosni i Hercegovini takođe je jasno da se problemi sa kaznama ne smanjuju, te se i dalje govori o emocionalnom zanemarivanju i nasilju u porodicama, što ima dugoročne posledice.
Dakle, prema Vladeti Jerotiću, da bi roditeljstvo bilo uspešno i produktivno, potrebno je shvatiti da je ljubav roditelja ključna, ali i da je postavljanje granica neophodno za izgradnju stabilnog deteta. Zrela ljubav ne znači popustljivost, već pažljivo balansiranje između ljubavi i discipline, čime se deci omogućava da izrastu u samosvesne i emocionalno stabilne osobe.
