Esma Redžepova, jedan od najvećih simbola romske muzike, i dalje je upamćena kao ne samo izuzetna umetnica, već i kao žena sa ogromnim humanitarnim srcem. Tokom svog života, pomagala je mnogima, a posebno se brinula o deci.
- Usvojila je čak 48 mališana, pruživši im dom, ljubav i sigurnost. Međutim, posle njene smrti, iza njenog velikog dela ostala je i gorka istina – imovina koju je ostavila za sobom bila je opljačkana i oskrnavljena. Njena kuća, nekada prepunjena umetničkim i ličnim vrednostima, pretvorena je u ruinu.
Esma je poslednje godine života provela u borbi sa zdravljem, iako je, kako svedoči njena bliska prijateljica Vesna, često zanemarivala svoje stanje. Dijabetes je ozbiljno oštetio njene bubrege, a komplikacije su postale fatalne. Iako je Esma bila veliki borac, njeni poslednji dani bili su obeleženi teškom borbom za život.
- U njenim poslednjim trenucima, kada su se povukle fizičke snage, razgovarala je o svojim planovima za budućnost, uvek misleći na muziku i nastupe, a ne na vlastitu bolest. Vesna se priseća njihovog poslednjeg razgovora, kada je Esma rekla: „Proći će ova bolest, ali mi moramo da radimo, treba živeti od nečega.” Ove reči, koje je izgovorila u video pozivu, ostale su poslednja svetla u njenom životu.
Posle Esminog odlaska, naslednici su se suočili sa velikim problemima u vezi sa raspodelom njene imovine. Zanimljivo je da je Esma imala dva testamenta, što je stvorilo brojne nesuglasice među članovima njene porodice. Jedan testament je predviđao da njenu kuću i imanje preuzme Ministarstvo kulture Makedonije, sa ciljem da postane Dom humanosti i muzej posvećen Esmi i njenom partneru Stevu Teodosievskom. Drugi testament je ostavljao autorska prava njenom sinu Simeonu Atanasovu. Međutim, Esmini sestrići i bratanci nisu se složili sa njenim odlukama, osporili su testament na sudu, a spor traje i dan-danas.
- Nakon sahrane, ključevi od Esmine kuće su završili u rukama njene porodice. Prema Vesninim rečima, oni su iz kuće izneli sve, uključujući i predmete od neprocenjive umetničke vrednosti. Čak su izvađene pločice iz kupatila, prozori, vrata, a nameštaj je nestao. Vesna se priseća da je jedan od Esminih portreta viđen u jednoj kući porodice, dok su neki predmeti završili u rukama zlatara. Za Vesnu, ovo je bio šok, jer je osećala da su svi ti predmeti, koji su bili deo Esmine umetničke baštine, nestali ili uništeni. Ta tragedija nije samo opljačkala materijalnu imovinu, već i vrednosti koje je Esma ostavila za buduće generacije.
U medijima su se pojavljivale slike kuće Esme Redžepove, koja je nekada bila ispunjena njenim životnim radom. Po završetku turneja, ona se vraćala u tu kuću, a sada je pretrpela ozbiljnu devastaciju. Nažalost, niko nije bio dovoljno osetljiv da sačuva ono što je ona ostavila iza sebe. Tužna istina o tome kako je njen dom postao pustoš, oslikava duboku nesreću koja je pratila njen kraj. Na kraju, ni njen muzej, koji je trebao da bude simbol njenog nasleđa, nije postao stvarnost.
Kako bi ovu tragičnu priču zaokružili, važno je naglasiti da ovakvi događaji nisu retkost u životima mnogih ljudi koji ostavljaju za sobom bogato nasledstvo, bilo to u vidu imovine ili umetničkog dela. U našim društvima, često se dešava da na kraju oni koji su najbliži ne poštuju volju preminulih, već koriste svoju moć da preuzmu ono što im ne pripada. Esma Redžepova je, nažalost, postala žrtva takvih okolnosti, a njen slučaj ostaje tužan podsetnik na to koliko često ljubav prema umetnosti i čovečnosti može biti ugrožena pohlepom i neslogom među najbližima.
