Jovica je kamiondžija iz Kruševca koji je poslednjih 12 godina života proveo krstareći drumovima Balkana. Njegova svakodnevica bila je vožnja, koja je postala njegov život i jedini način da obezbedi svoju porodicu.
- Živeo je daleko od doma, gotovo nestajući u kilometrima asfalta, a sve to kako bi njegova porodica imala krov nad glavom. Iako je svakodnevno ulagao napore i vreme u posao, njegov život se ubrzo pretvorio u borbu za emocionalnu stabilnost i zdravlje.
Kao vozač kamiona, Jovica je svakodnevno zarađivao za život, verujući da je njegova žrtva za porodicu znak ljubavi i posvećenosti. Međutim, godina koja je prolazila donela je samo usamljenost, sve dok nije shvatio da nije jedini koji je brojio dane. Osećao je kako se njegova supruga sve više udaljava, kako se ljubav u njihovom braku polako gasila. Tri puta godišnje, koliko je mogao da se vrati kući, nisu bila dovoljna da održe ljubav i poverenje. Svaki put kad se vraćao, Jovica je imao utisak da se ništa nije promenilo, ali stvarnost je bila drugačija.
- Njegov šok je došao jednog dana, kada se vratio kući iznenada, očekujući toplo dobrodošlicu, samo da bi pronašao svoju ženu sa ljubavnikom u njihovom krevetu. Taj trenutak bio je prepun izdaje, jer se ispostavilo da je ljubavnik bio njegov bivši kolega. Mnogi su to nazvali “najvećom prevarom”, ali za Jovicu to je bila šokantna spoznaja da su svi njegovi napori, svi ti pređeni kilometri, bili iskorišćeni za finansiranje ljubavne afere. Supruga je, bez trunke kajanja, spakovala svoje stvari i otišla. Osećao je gubitak, kao da su mu oduzeli ne samo dom, već i sve što je ikada voleo.
Iako nije želeo da veruje, stvarnost je bila jasna. Godine koje je proveo vozeći, daleko od porodice, sada su mu se činile kao gubitak vremena. Svi novci koje je slao kući, svi pokloni koje je donosio, bili su potrošeni na luksuz koji nije mogao da shvati. Uz sve to, Jovica je bio pogođen i zdravljem. Razvio je dijabetes i izgubio 18 kilograma. Morao je da se oslanja na terapiju i lekove kako bi se oporavio od emocionalnog i fizičkog stresa. Njegova borba nije bila samo u vožnji, već i u pronalaženju unutrašnje snage da se nosi sa gubitkom i izdajom koju je pretrpeo.
- Iako je nastavio da vozi, nije mogao da se oslobodi bola. Kuća, koju je godinama gradio, više nije imala smisla. Sada je shvatio da kuća nije samo prostor, već dom čine ljudi koji u njoj žive. A oni koji su odlučili da odu, više nisu bili deo njegovog života. Naučio je da je ljubav i poverenje nešto što je mnogo krhkije nego što je mogao da zamisli, a gubitak tih vrednosti ga je promenio za ceo život.
Iako su mu deca bila najveća uteha, Jovica nije mogao da se otarasi osećaja gubitka. Previše godina je prošlo u stalnom trudu i naporu, a sada je morao da se bori sa posljedicama svega što je izgubio. U tom emocionalnom haosu, našao je snage da ide dalje, da se oporavi i iznova izgradi svoj život, ali s mnogo manje nade nego što je imao pre svega toga.
Jovica je postao simbol svih onih koji su uložili svoje srce i dušu u porodicu, verujući da će se trud isplatiti. Iako nije imao više snage da sanja o onome što je izgubio, naučio je da je ljubav nešto što se ne može kupiti ni nadoknaditi. Iz ovoga je izašao sa mnogo mudrosti, a bol, iako prisutan, nije ga slomio. On je iznašao put ka oporavku, čak i kada su mu ostali samo putokazi.
