U zabačenom planinskom selu na jugu Meksika, Don Hoze Ramirez živio je skromnim životom, daleko od užurbanog sveta. Njegova kuća bila je skromna, s drvenim prozorima i limenim krovom, kroz koji je hladnoća lako prodirala tokom zime.
- Jednog dana, pred kraj godine, stigao je paket koji je bio izuzetno važan, iako na prvi pogled nije delovao tako. Paketi su obično donosioci promjena, ali ovaj je nosio nešto što je duboko promenilo njegov pogled na svet, na svoju ćerku i na ljubav.
Paket je stigao iz Monterreja, grada u kojem je njegova ćerka Marija živela i radila već tri godine, otkako je napustila rodnu kuću. Don Hoze nije bio iznenađen, znao je odmah da je to ona. Zima je bila hladna, a on je jedva čekao da otvori paket, misleći da će mu doneti neko osveženje iz prošlog života, da mu donese mali komadić njezine ljubavi. Međutim, ono što je pronašao u kutiji, iako lepo upakovano, nije bilo baš ono što je očekivao.
U kutiji su bile elegantne tamnosmeđe kožne cipele, gotovo luksuzne za njegovu skromnu svakodnevicu. Don Hoze nije nosio takvu obuću, ali nasmešio se misleći da ga njegova ćerka voli i da se setila da mu donese nešto za Božić. Međutim, kada je obuo cipele, shvatio je da nešto nije u redu. Cipele su bile prevelike, gotovo tri broja veće od onih koje je nosio. Pomislio je da je Marija napravila grešku, zaboravila je njegov broj, ili da su gradske brige učinile da se ne seća sitnica. Ipak, nije želeo da je povredi, pa je pažljivo vratio cipele u kutiju, misleći da će ih možda koristiti nekada.
- Iako su zima i sneg prošli, a Don Hoze je nastavio život kao i obično, cipele su ostale u kutiji, zaboravljene dok je donio malo stresa u svoj život. Međutim, nakon nekoliko meseci, prilikom čišćenja, kutija s cipelama je ispala iz ormara. Kada je otvorio kutiju da proveri stanje cipela, primetio je nešto čudno. Desna cipela bila je neobično teška. Zadrhtao je, misleći da bi moglo biti nešto opasno unutar nje. Uzeo je mali nožić, odlučan da otkrije istinu. Kada je skinuo uložak, ispod njega je pronašao male pakete novca, pažljivo umotane crnom trakom.
Paketi su bili prepunjeni novcem, uredno složenim, a pismo koje je bilo sakriveno u levoj cipeli otkrilo je istinu. Marija je namerno kupila veći broj cipela, kako bi sakrila novac koji je štedela poslednje tri godine. Zajedno sa svojim mužem, radila je prekovremeno i noću kako bi obezbedila novac koji bi njen otac mogao iskoristiti za popravku krova, lekove, i – naravno – za prave cipele. Pismo je bilo emotivno, jednostavno, ali najvažnije je bilo da je pokazalo ljubav koja je bila skrivena u jednostavnoj, ali dubokoj gesti.
- Za Don Hozea, otkriće je bilo šokantno. Cipele koje je nosio kao obične, bile su simbol ljubavi njegove ćerke, žrtve koju je ona podnela da bi mu pomogla. Marija je pokazala svoju ljubav kroz rad, trud i želju da mu olakša život, ne pitajući za ništa u zamenu. Don Hoze je odlučio da nikada ne baci te cipele. Napravio ih je po svojoj meri, jer su one sada bile više od obične obuće. Bile su simbol snage, ljubavi i žrtve.
Ova priča nas podseća na to koliko ljubav može biti snažna, pa čak i kada nije izrečena rečima. Taktika skrivene pomoći, kroz trud i rad, pokazuje duboku posvećenost i poštovanje među roditeljima i decom. Don Hoze je sa velikim srcem i suzama u očima shvatio koliko je njegova ćerka žrtvovala da bi obezbedila ono što mu je najpotrebnije, i to nije bila samo obuća, već ljubav koja je grejala više od bilo čega što su materijalne stvari mogle pružiti.
Priča o Don Hozeu, njegovoj ćerki Mariji i ljubavi koja se skriva u najjednostavnijim stvarima, može nas podsetiti na to da ponekad ne prepoznajemo ljubav u onim stvarima koje smatramo običnim ili nepotrebnim. No, uvek postoji duboka poruka koja nas podseća da ljubav ne zavisi od udaljenosti ili okolnosti, već od onoga što činimo jedni za druge, i kako svakodnevnim akcijama činimo život onih koje volimo lepšim
