Priča jednog bračnog para iz Zvornika koji već godinama živi i radi u Nemačkoj otkriva realnost koju mnogi ljudi u dijaspori doživljavaju, a koju često zaboravljamo život u inostranstvu nije bajka.
- Iako se često smatra da ljudi koji su otišli u inostranstvo zarađuju lako i da nemaju problema s novcem, stvarnost je mnogo složenija i teža. A. M., Bosanac iz Zvornika, koji je odlučio da podeli svoju priču, otkriva kako izgleda život jednog radnika u Nemačkoj koji mora da se bori za svakodnevni opstanak, ali koji je istovremeno izložen ogromnom pritisku svoje rodbine.
Za mnoge, slika dijaspore je nešto glamurozna, gotovo bajkovita. Ljudi koji odlaze u inostranstvo često su shvaćeni kao one koji sa lakoćom zarađuju novac i koji ga generozno šalju svojim porodicama, dok u stvarnosti često nemaju ni osnovnu sigurnost. Priča bračnog para iz Zvornika je upravo takav primer.
- Iako su godinama uspeli da obezbede bolji život za svoju decu, njihove žrtve i trud često bivaju nezapaženi od strane rodbine koja, umesto da im bude podrška, uviđa ih samo kao bankomat. Bosanac, koji je govorio za „Al Jazeera Balkans“, otkriva kako su njihovi svakodnevni problemi i teške borbe neprepoznati od strane onih koje podržavaju, a oni koji su u inostranstvu doživljavaju samo kritike i predrasude.
Nažalost, mnogi ljudi koji su u dijaspori suočavaju se s predrasudama i nepravednim osudama svoje rodbine. A. M. navodi kako, iako šalju novac svakog meseca u Bosnu, njihova žrtva nije prepoznata. Njegova rodbina smatra da je u inostranstvu lako zarađivati, dok se zaboravlja kako i on i njegova porodica moraju da prežive u vrlo teškim uslovima. U Nemačkoj, kako navodi, ništa nije jednostavno, a rad u teškim uslovima ne daje im mogućnost da uživaju u stvarima na koje bi, možda, mnogi u Bosni pomislili da je lako da se do njih dođe.
- Naveo je kako su ljudi u Bosni često uvereni da im novac pada s neba, što izaziva frustraciju kod njega i njegove porodice. “Nekad sam pokušao da kažem kako teško radim, ali ovi moji kao da su gluvi, nikada to ne čuju”, ispričao je A. M. On otkriva da su se trudili da daju najbolje za svoju porodicu, dok se s druge strane suočavaju sa konstantnim pritiscima da budu “izvor novca” za sve one koji nisu u mogućnosti da zarade. Svakog meseca šaljemo pare u Bosnu, jer većina rodbine je nezaposlena, a onima koji imaju penziju često nije dovoljno za osnovne životne potrebe. Iako je vrlo teško da im obezbede sve što im je potrebno, oni ne smiju pokvariti tu sliku o sebi iako su zapravo u velikim financijskim problemima.
- U međuvremenu, život u Nemačkoj nije lak kao što mnogi misle. Ponekad, da bi udovoljio porodici, A. M. je morao da ide u dugove, uzimao kredite, kako bi stvorio sliku bogatog radnika u tuđini koji je sve postigao bez problema. Oni su u društvu posmatrani kao ljudi koji neprestano pomažu, ali kad nisu u mogućnosti da to urade, postaju meta ismijavanja. „Vole nas samo dok dajemo pare, a inače smo za njih seljaci“, kaže A. M. Ova tvrdnja odražava duboku frustraciju s kojom se suočava, jer njegova žrtva ostaje neprepoznata, a kritike koje dolaze od porodice dodatno pogoršavaju njegovu situaciju.
Sličan trend je prisutan i kod drugih koji žive u inostranstvu. Mnogi iz dijaspore, kako bi udovoljili očekivanjima rodbine, uzimaju kredite da bi imali ono što se od njih očekuje. S obzirom na to da su očekivanja velika, a sredstva nisu uvek dovoljna, mnogi se zadužuju kako bi mogli biti viđeni kao uspešni i bogati, čak i ako njihova stvarna situacija nije baš takva. Iako je jasno da je njihova borba neprestana, u mnogim zajednicama ljudi iz dijaspore se često vide samo kao sredstvo za finansijsku pomoć, što dodatno čini život u tuđini još težim.
Priča A. M. i njegove porodice, uz komentar Blic-a, zapravo osvetljava stvarne poteškoće sa kojima se suočavaju ljudi u dijaspori, a koje su često zaboravljene ili zanemarene od strane domaće javnosti. Iako se očekuje da zarađuju i šalju novac, njihova svakodnevna borba je često zanemarena. Nažalost, predrasude i stereotipi o tome kako je život u inostranstvu lak dovode do toga da se ne razume stvarna situacija radnika koji su ostali bez podrške, a sve to samo zbog predrasuda i visokih očekivanja. Ovaj nerealni pritisak, koji dolazi od rodbine i društva, samo pogoršava već teške uslove života ljudi u dijaspori
