Život na malom dalmatinskom ostrvu nosio je sa sobom svakodnevnu borbu. Kamen, sunce i more, tri ključna elementa koja su oblikovala svakodnevnicu porodice koja je živela tamo.
- Ante, otac i ribar, bio je čovek čije su ruke bile grube i hrapave, naviknute na teške poslove. Verovao je samo u ono što može da stvori svojim rukama, u teški fizički rad, i smatrao da je to jedini način da se preživi.
Sa druge strane, njegov sin, Lovro, bio je nežan i osvežen u duši, voleo je muziku, a njegova najveća strast bila je violina. Stari, polovni instrument, koji mu je poklonio učitelj muzike, bio je njegov najveći ponos. I dok je Ante popravljao ribarske mreže i psovao zbog lošeg ulova, Lovro je, u tišini svoje sobe, svirao.
- Za Antu, melodije koje je Lovro stvarao bile su samo „buka“, gubljenje vremena. Smatrao je da muzika nije nikakvo rešenje, da mu nije potrebna za život, te je često vikao na sina, govoreći mu da umesto sviranja treba da se bavi ozbiljnim stvarima. Njegovo razočarenje zbog neostvarenih očekivanja u životu prenosilo se na sina, koji nije mogao da ispunjava očeve norme. Sanjao je o Zagrebu, o velikim koncertnim dvoranama, o aplauzima. No, to je delovalo kao nešto što je bilo daleko od njegove svakodnevice.
Jedne noći, kada je Jugovo nevreme bilo najjače, Ante se vratio bez ulova. Bio je mokar, umoran i besan. U kući je čuo zvuk violine, Lovro je svirao Vivaldija. Osećajući nakupljeni bes, Ante je ušao u sobu, zahtevao da Lovro prestane. Čuo je samo Lavrovu molbu: „Ne, ćaća! Molim te!“ I tada je bes izbio. Oteo je violinu i snažno je bacio na kamen zid konobe. Drvo je puklo uz jeziv zvuk, a žice su se raspale. Tišina koja je nastala bila je teža od nevremena napolju. Lovro nije rekao ništa. Lice mu je bilo bezizražajno, kamenito. Polako je pokupio svaki komadić violine, spakovao ih u kutiju i otišao u svoju sobu. Sledećeg jutra, Ante je pronašao samo praznu sobu i poruku: „Otišao sam da tražim kruh od muzike. Zbogom, oče.“
- Prošle su godine, a Ante je ostao sam. Tišina je preplavila njegovu svakodnevicu, a ruina zida u konobi podsećala ga je na trenutak kada je slomio život svom sinu. Godine su učinile svoje, reuma je iskrivila njegove prste, više nije mogao da ide na more. Jednog dana, poštar je doneo pismo iz Zagreba. Bila je to zlatna ulaznica za koncertnu dvoranu „Vatroslav Lisinski“, a uz to je bila poruka rukom napisana: „Za onoga ko me je naučio da se slomljene stvari mogu popraviti, ako imaš dovoljno ljubavi. Dođi, ćaća.“
- Ante je obuo svoje venčano odelo, jedino koje je imao, iako ga je stezalo. Putovanje do Zagreba bilo je mučno, grad mu je delovao stran i zastrašujuće. Kroz sve to, čvrsto je držao ulaznicu, kao da je ona jedini most između njega i sina. Kada je stigao u dvoranu, sve mu je delovalo kao bajka. Oko njega su bili ljudi u skupim haljinama, a on je izgledao kao da je zalutao. Sedeo je u prvom redu, u sredini, držeći svoje žuljeve na kolenima, dok je atmosfera u dvorani bila daleka i tuđa.
Kada su se svetla ugasila, iz mraka je izašao Lovro. Nije bio više onaj nesigurni dečak, sada je bio muškarac u crnom fraku sa violinom koja je blistala pod reflektorima. U tihom trenutku, svi su ga gledali, a on je prišao mikrofonu i rekao: „Dobro veče. Večeras neću svirati po programu. Sviram kompoziciju koju sam napisao pre 15 godina, ona se zove ‘More i Oprost’.“ Pogledao je direktno u oči svom ocu i dodao: „Posvećeno mom ocu, koji je slomio moju prvu violinu, jer se bojao da ću biti gladan. Ali, razbivši tu violinu, on je oslobodio muziku u meni. Oče, ovo je za tvoje žuljeve.“
- Muzika je krenula polako, tiho, kao mirno more, da bi ubrzo postala silovita, kao bura koja lomi jarbole. Melodije su se smenjivale, plovile, a svaka nota nosila je emociju. U svakom tonu, Ante je čuo šum mora, svoju grešku, ali i oprost svog sina. Publika je bila u suzama. Ante nije mogao da se kontroliše, suze su mu padale na ruke. U trenutku kada je poslednji ton utihnuo, dvorana je eksplodirala u aplauzima. Lovro je sišao sa bine i prišao svom ocu. „Sine…“ izustio je Ante, a Lovro ga je zagrlio pred celom dvoranom, pred svima. „Nema se šta opraštati, stari. Da nije bilo tebe, ja bih svirao samo note. Zbog tebe sviram život.“
Ante se vratio na ostrvo, ali ništa više nije bilo isto. Zid u konobi više nije bio samo podsećanje na grešku. Sada je na njemu visila slika sa trenutkom kada su se on i Lovro ponovo spojili, uz slike komadića stare violine, zalepljenih kao podsećanje da se i ono što je slomljeno može ponovo sastaviti, ako ima dovoljno ljubavi.
