Katarina je stajala pred oltarom, u venčanici vrednoj pet hiljada evra, koja ju je gušila kao omča. Pored nje stajao je Bojan, sin najbogatijeg tajkuna u kraju. Bio je lep, ali bezdušan, hladan kao kamen.
- Gledao je u svoj sat, kao da je venčanje samo još jedan poslovni sastanak, koji kasni. Katarinin otac sedeo je u prvom redu i brižljivo brisao znoj sa čela. Njegova firma je propala, a dugovi su se gomilali. Bojanov otac obećao je da će sve rešiti ako se Katarina uda za njegovog sina. Ovaj brak bio je samo način da spasi očeve dugove, a Katarina je bila žrtveno jagnje u toj trgovini. Njenu mladost su prodali kako bi rešili problem sa dugovima.
Dok je sveštenik započinjao obred, Katarina je spustila pogled. Srce joj je bilo u grlu, ali u njenim mislima nije bilo Bojana, već Marka, mehaničara iz donjeg sela. Marko nije imao vile, ni bazene, ali imao je nešto što je Bojanova porodica nije imala – iskrenost i nežnost. Marko joj je te noći poslao poruku, jednostavnu, ali odlučujuću: “Čekaću te na starom drumu, kod hrasta, do podne. Ako ne dođeš, odlazim zauvek.”
- Katarina je znala da mora doneti odluku. Sveštenik je postavio pitanje: “Da li vi, Katarina, uzimate…” Katarina je pogledala svog oca. On je klimnuo glavom, molio je, ali ona je znala da je u tom trenutku donela svoju odluku. Pogledala je i Bojanovu majku, Jovanku. Biserna ogrlica, luksuzne krznena bunde i ledeno srce – Jovanka je bila žena kojoj su novac i moć bili sve. Zamišljala je Katarinu kao još jednu lutku u tom prelepom, ali surovom svetu.
I tada, nešto se prelomilo u Katarini. “Ne!” šapnula je prvo, a zatim, glasno, viknula: “NE!” Bidermajer je pao na pod, a Katarina je, sa teškom venčanicom, pobegla niz stepenice. Zgužvana čipka rastrgala se o trnje, ali ona nije stajala. Trčala je prema šumi, prema starom drumu, jer tamo ju je čekao Marko.
- Na tom drumu stajao je Marko, pored svog starog, rđavog “Yuga”. Kada je ugledao Katarinu, kako trči u venčanici, bacio je cigaretu i potrčao joj u susret. Snažno su se zagrlili, kao da su se oslobodili svih lanaca. Katarina je urlala: “Pali auto!” Marko je upalio motor koji je zaškripao, a oni su krenuli niz put, prepunog straha i sreće. Osvojili su svoju slobodu, barem na trenutak.
Međutim, njihov beg nije dugo trajao. Samo nekoliko kilometara niže, uski most prekrila je ogromna crna limuzina. Marko je naglo zakočio. “Yugo” je proklizao i zaustavio se samo metar od džipa. Iz njega je izašla Jovanka, svekrva. Bez reči, samo je stajala na sred puta, kao prepreka koju ne mogu da zaobiđu. Iza nje su se čuli zvuci motora, signal za dolazak potere.
- Marko je stisnuo volan i sve njegove ruke postale su bele. Katarina je vrisnula, znajući da je ovo kraj. “To je ona! Vratiće me! Gotovo je!” U tom trenutku, Jovanka se polako približila “Yugu”. Njene naočare za sunce su bile kao maska koja nije skrivala bol u njenim očima. Tada je progovorila, ali njen glas nije bio oštar. Bio je miran, skoro umoran: “Iza mene su moj muž i tvoj otac, Katarina. Stižu za dva minuta. Ako vas stignu, uništiće vas.”
Jovanka je skinula crne naočare, otkrivajući modrice vremena. Nije vikala, nije prijetila. Samo je, sa suzama u očima, ispričala svoju priču: “I ja sam bila ti. Volela sam jednog harmonikaša, ali nisam imala hrabrosti da pobegnem. Udala sam se za ‘gazdu’. Danas imam vile, bunde, ali srce mi je od kamena. Svakog dana proklinjem što nisam pobegla.”
- Nakon tih reči, skinula je tešku ogrlicu od dijamanata i safira. To je bilo porodično nasleđe koje je vredilo više od celokupne Markove radionice. Gurnula je ogrlicu u Katarinino krilo. “Uzmi ovo. Prodaj u Zagrebu ili Beču. Isplati očeve dugove, ali bežite. Volite se za nas koji nismo smeli.”
Marko je bio u šoku, nije znao šta da kaže. Ali Jovanka je bila odlučna. Rekla je samo: “Nemamo vremena. Ja ću blokirati most, a vi ćete pobjeći.” Nije bilo više prostora za diskusiju. Katarina je osvežila pogled, zahvalila se i, s Markom, krenula prema slobodi.Kada su otišli, posljednje što je Katarina videla bila je Jovanka, kako stoji naslonjena na crnu limuzinu, pali cigaretu, spremna da sačekaju besnu poteru, ali sa osmijehom žene koja je konačno donela ispravnu odluku.
