Nikola Pejaković, poznat i kao Kolja, postao je prepoznatljiv širom Balkana zahvaljujući svojoj glumačkoj karijeri, ali i kroz ličnu borbu koja je oblikovala njegov život. Iako je imao sreću da odrasta u ljubavi i pažnji roditelja, život ga je ubrzo odveo na put borbe sa sopstvenim demonima.
- Njegova priča nije samo priča o glumačkom uspehu, već i o dubokoj unutrašnjoj borbi, gubicima i ponovnom ustajanju. U glumi, kao što je to bio slučaj sa njegovim likom u popularnoj seriji Tvrđava, Kolja je verovatno proživljavao svoju stvarnu unutrašnju potresnost. Ova serija, koja je ujedno bila i izuzetno emotivna, prikazivala je lik Momčila – čoveka slomljenog ratom i gubicima, a mnogi su smatrali da je Kolja upravo kroz ovu ulogu delimično izneo svoje stvarne unutrašnje borbe.
Iako je odrastao u Banjaluci kao jedinac u porodici, Pejaković nije od samog početka doživljavao svoj hendikep kao prepreku. Naime, rođen sa četiri prsta na desnoj ruci, Kolja je zahvaljujući podršci svojih roditelja, koji su mu omogućili da odrasta u atmosferi ljubavi i pažnje, bio poštovan i prihvaćen.
- Iako je njegovo fizičko stanje bilo drugačije od drugih, Pejaković ga nikada nije doživljavao kao hendikep, već kao osobitu snagu koja ga je činila jedinstvenim. Kako sam kaže, bio je razmažen, ali u najboljem mogućem smislu te reči, jer nije imao nikakvih kompleksa prema svom izgledu, već je to doživljavao kao prednost. „Bio sam drugačiji i to mi je davalo poseban značaj“, izjavio je jednom prilikom, govoreći o svom odrastanju u porodici koja ga je uvek podržavala, iako su mu prvi koraci u životu nosili teškoće.
Međutim, dolazak u Beograd doneo je sa sobom ne samo nove prilike, već i iskušenja koja su ga odvukla u svet poroka. U Beogradu, grad koji je bio pun izazova, Kolja se ubrzo našao u svetu droge i alkohola. Njegova porodica nije imala problema sa alkoholom, smatrali su ga normalnim delom života, pa je i on lako upao u tu rutinu. Početak je bio bezopasan – ponekad uživanje u alkoholu, ali ubrzo je to postalo ozbiljan problem. Kako je sam ispričao, drogu je prvi put upoznao u mladosti, i to je ubrzo postalo sve što je ispunjavalo njegov dan.
- Na kraju je postao zavisan od heroina, koji mu je davao lažni osećaj moći, ali istovremeno ga je potpuno uništavao. Kolja je, kako je svedočio, proveo više od dve decenije života u najdubljoj zavisnosti. Kroz tu fazu života prolazio je teško, a njegovo telo je postajalo potpuno iscrpljeno. Došao je do tačke kada je konzumirao i do pet grama heroina dnevno, što je, kako je sam rekao, bila alarmantna količina. Prema podacima iz novinskih izvora, Pejaković je rekao da su prvi znakovi problema počeli da se javljaju još u Beogradu, kada je postao potpuno zavisan od droge.
- Usprkos svim pokušajima da pronađe izlaz, Kolja nije mogao da se oslobodi svog „hobi“ – droge. Iako je prvi put potražio pomoć od kolega sa snimanja filma Lepa sela lepo gore, gde je Dragan Bjelogrlić i Nikola Kojo intervenisali i odveli ga u bolnicu, prvi pokušaj lečenja nije dao trajne rezultate. Kolja je, kako sam kaže, bio uverljiv u tom periodu, ali se ubrzo vratio starim navikama. To je bio samo jedan od mnogih pokušaja, ali svakako najvažniji, jer su mu kolege iz sveta filma pomogle da shvati da mora da krene putem oporavka. Kako izvještava portal Blic, od svojih prijatelja sa seta, Pejaković je saznao za mnoge stvari koje su mu pomogle da sagleda problem iz drugog ugla, iako se prvi pokušaj oporavka, kao i mnogi drugi, završio neuspehom.
Zapravo, pravi preokret u njegovom životu dogodio se tek kada je pronašao svoju unutrašnju snagu kroz veru. Kako tvrdi portal Mondo, Kolja je nakon što je bio izložen alternativnim metodama lečenja, saznao od žene koja se bavila tim metodama da samo Bog može pomoći.
- Majka je kasnije kupila nekoliko pravoslavnih knjiga, što je u početku odbijao, ali je polako počeo da ih čita. Bez prevelikih očekivanja, na početku je odbacivao svaku misao o duhovnoj potpori, ali kako je vreme prolazilo, počeo je da doživljava promene u svom životu. Porodična podrška, verovanje u duhovne principe, zajedno sa postepenim duhovnim traganjima, postali su temelj njegove promene. Kolja je, kako sam kaže, veru doživeo kao stabilnost i sigurno oslonjenje, nešto čemu se mogao potpuno posvetiti. Nakon tih duhovnih koraka, bilo je jasno da se nalazio na putu oporavka, koji nije bio brz, ali je bio trajan.
Danas Nikola Pejaković otvoreno govori o svom životu, njegovoj borbi i preprekama kroz koje je prošao. Portali poput Sensa i Mondo tvrde da je njegova priča inspiracija mnogim ljudima koji se bore sa zavisnostima, pokazujući da je moguć oporavak kroz veru, ljubav i upornost. On ne krije svoje rane i koristi ih kao dokaz da promena nije samo moguća, već i nužna ako želite da pronađete mir i smisao. Kolja danas ne samo da govori o svojoj prošlosti, već prepoznaje svoju odgovornost prema majci koja boluje od demencije, što je za njega postao dodatni motiv za dalje borbe. Kroz život, on je pronašao snagu da se suoči sa prošlošću i sa sobom, što ga čini primerom za mnoge
