Baka Stana je svakog dana ustajala pre nego su ptice zazvonile i dok je sneg prekrivao mirno selo. Iako su joj noge bile otečene od reume, a leđa pogrbljena zbog godina provedenih na polju, tog jutra nije osećala nijednu bol.
- Bilo je Božić, najlepši dan u godini, i jedini dan kada bi njena kuća bila ispunjena smehom njenih unuka. Dugo je štedela od svoje male penzije, odvajala novčić po novčić, čak i uskraćujući sebi lekove, samo da bi trpeza bila dostojna ovog praznika. Nije želela da se ponizi pred snajom, koja je dolazila iz grada i koja, kako Stana smatra, uvek gleda svaki detalj, uključujući to da li je stolnjak ispeglan “pod konac”.
Od ranog jutra miris domaće hrane širio se kućom. Supe sa knedlama, sarme koje su polako krčkale na štednjaku i svinjsko pečenje koje je mirisalo iz rerne – sve to bilo je spremno za porodicu koja se još uvek nije pojavila. Stana je ponosno umesila veliku česnicu, ukrasila je pletenicama u obliku krsta i golubice, a u nju je pažljivo stavila dukat koji je čuvala godinama.
“Ove godine će ga izvući mali Marko, on je najmlađi,” šaputala je sama sebi sa osmehom, zamišljajući lica svoje unučadi kad uđu u kuću, smireni od hladnoće, sa rumenim obrazima i rečenicama “Hristos se rodi, bako, daj kolače!”
- Stolu je bila postavljena svečana trpeza, sa najlepšim stolnjakom, kristalnim čašama i šest tanjira. Po starom običaju, za svaki slučaj je postavljen i šesti tanjir, kako bi putnik namernik mogao da se zasiti. Sela je u svoju najbolju crnu suknju, stavila zlatni broš i čekala. Međutim, telefon je zazvonio i donio potpuno neočekivanu vest. Bio je to Dragan, njen sin, koji joj je saopštio da neće stići. “Nećemo stići danas, nismo ni krenuli,” rekao je, zvučao je nervozno, a u pozadini su se čuli glasovi i muzika nepoznatih ljudi. Stana je stajala u tišini, sa telefonom u ruci, nemo gledajući u svečano postavljeni sto.
Pogledala je u tu praznu kuću, ispunjenu tišinom, dok su svi snovi o savršenom Božiću izbledeli. Ali u tom trenutku, pogled joj je pao na kraj ulice, prema skromnoj kući u kojoj je živela Nataša – mlada žena koju je muž napustio, sa troje male dece. Stana je znala da Nataša teško živi, da čisti tuđe kuće i da često nisu imali ni za hleb. Zamišljala je kako je Božić u toj kući verovatno prošao u tišini, bez pečenja i kolača. Uzela je dve velike pletene korpe, napunila ih sa svim što je spremila i krenula prema Natašinoj kući.
- Kucala je na vrata, a kada je Nataša otvorila, nije mogla verovati šta vidi – pune korpe hrane, svega što je Stana pripremila za svoju porodicu. “Hristos se rodi, ćero!” rekla je Stana, pružajući joj korpe. Nataša je bila zbunjena, ali je prihvatila hranu sa suzama u očima. “Moji unuci ne dolaze, otišli su na planinu,” objasnila je Stana, “a ova hrana ne sme da se baci. Deca će se obradovati. Hristos se rodi za sve.” Nataša nije mogla da veruje, suze su joj samo tekle.
Dok su jeli zajedno, smeh i radost ispunjavali su sobu. Baka Stana je gledala decu, koja su uživala u pečenju i sarmi, dok su im lica bila rumena od toplote i sitosti. Stana je bila srećna što je deci donela toliko sreće. A na kraju, kada je otvorila česnicu, mali Lazar je iz nje izvadio dukat. Nataša je bila iznenađena, “To je zlato, bako, to je za vaše unuke.” Ali Stana je odgovorila: “Mojim unucima nije potrebno zlato. Oni imaju sve. A ovom detetu… ovo može da mu promeni život.”
Iako je na kraju svog dana ostala sama, Stana nije bila tužna. Telefon je zazvonio – opet je bio sin Dragan. “Jesam li bila usamljena?” pitao je. Stana je pogledala ikonu na zidu i nasmešila se, “Nikad nisam imala lepši Božić,” odgovorila je, i spustila slušalicu. Za nju, najlepši trenutak Božića bio je onaj koji je provela sa onima kojima je zaista trebala njena ljubav i pažnja.
