Ova priča o starijem čoveku koji je svakog dana sedeo za istim stolom u restoranu, pijući dve kafe, postala je lekcija o saosećanju, ljudskosti i razumevanju.
- Na prvi pogled, čin mu se činio pomalo čudnim, možda čak i patetičnim, ali kako to obično biva, istina koja se krije iza ovih svakodnevnih navika bila je mnogo dublja nego što su ikada mogli da pretpostave.
Radnik restorana, mladi konobar, nije mogao da razjasni zašto starac insistira na tome da naručuje dve kafe, i to sedajući sam za stolom uvek na istom mestu. On i njegovi kolege su se smeštali u tišini i gledali ga sa izvesnim podsmehom, nazivajući ga “ludakom koji pije kafu sa duhovima”.
- Iako je bio svestan da je njegov zadatak da usluži sve goste, za njega je bilo lakše podsmevati se nego postaviti neko pitanje koje bi razjasnilo ovu situaciju. Niko od njih nije ni pomislio da je možda iza te navike stajala bolja i dublja priča. Niko nije znao da taj sto znači mnogo više od običnog mesta za uživanje u kafi.
Jednog kišnog dana, kad je restoran bio pun, konobar nije mogao da obuzda svoju frustraciju. Prišao je starcu i, pokušavajući da smanji gužvu, rekao mu da mora da ustupi mesto kako bi prostor bio slobodan za druge goste. Starac je pogledao konobara sa očima punim suza i tiho rekao da je današnji dan poseban. U tom trenutku, mladi konobar nije mogao ni da zamisli šta se zapravo krije iza tog jednostavnog odgovora. Starac je, bez reči, napustio restoran, ali nije otišao bez ostavljanja nešto iza sebe. Na stolu je ostavio presavijen papir, a konobar, koji je pomislio da je to samo besmislena poruka, ubrzo je shvatio da je upravo pročitao nešto što će zauvek promeniti njegov pogled na svet.
- Kada je konobar pročitao poruku, ubrzo je shvatio koliko je bio glup i sebičan. Poruka je otkrivala da su dve kafe bile namenjene za njega i njegovu preminulu suprugu. Taj sto, za koji su se mnogi smeštali i zaboravljali njegovo značenje, bio je njihovo mesto sreće, njihova mala svakodnevna svetinja. Na tom stolu su se upoznali pre četrdeset godina, u vremenu kada nisu imali ništa osim svojih snova i vremena. Za njega je druga kafa bila za nju, jer je nije mogao zaboraviti, ni godinu dana nakon što je preminula. Pisao je o tome da mu ljudi često govore da ide dalje i zaboravi, ali ljubav ne prestaje nakon smrti. Za njega je razgovor sa praznom stolicom bio način da preživi dan.
- Kroz nekoliko trenutaka, konobar je shvatio da je njegov postupak bio greška, ali tada je bilo kasno. Restoran je postao tih, a tišina koja je nastala bila je teža od bilo kakvog vikanja. Kolege su počele da shvataju dubinu poruke, jer je on počeo naglas čitati delove pisma. Menadžer restorana je samo tiho pročitao poruku, svestan da su svi shvatili grešku koju je konobar napravio. Tišina u restoranu bila je teža od bilo kakve vike, a sada su svi razumevali dubinu starčevih reči. Poruka je završavala rečenicom koja je potpuno promenila njihov pogled na svet: novac koji je ostavio nije bio napojnica, već izraz zahvalnosti jer mu nikada nisu zabranili da sedi na tom stolu.
Iako je starac otišao, konobar nije mogao da se oslobodi osećanja krivice i saosećanja prema njemu. U narednim danima, postavio je dve kafe na tom stolu, samo da bi bar na neki način iskupio svoju grešku. Njegova namera nije bila samo da se izvine, već da poštuje ljubav koju je starac gajio prema svojoj preminuloj ženi. Nakon mesec dana, starac se ponovo pojavio u restoranu, i to tačno u podne, kao i obično. Kada je video dve kafe na stolu, samo je klimnuo glavom i sa osmehom rekao da je lako izgubiti nekog, ali mnogo lakše kada neko želi da razume. Taj trenutak je za konobara postao lekcija o tome kako ne smemo da sudimo druge na osnovu njihovih navika, jer često iza tih navika stoje priče koje nas podsećaju na istinske vrednosti ljubavi, saosećanja i razumevanja.
Ova priča nas uči važnu lekciju o tome da ne smemo da se smejemo nečijim navikama i ponašanjima pre nego što shvatimo njihovu pozadinu. Jedna prazna stolica može značiti mnogo više nego što možemo da zamislimo. Ponekad nas život stavi u situacije kada moramo da naučimo da slušamo, ne da sudimo, i da ne zaboravimo da ljubav traje i mnogo nakon što neko nestane iz naših života
