U jednom malom selu blizu Kruševca, ljudi su znali za jednog psa po imenu Badi, ali ga niko nije zvao pravim imenom. Zvali su ga “ona zver”, “ubica” ili “demon”. Badi je bio mešanac staforda i pitbula, s krupnom građom i jednim uvom koje je nedostajalo.
- Ispod njegove njuške krvlju prekriven je bio ožiljak koji je odavao njegovu snagu i borbenost. Dejan, njegov vlasnik, pronašao je Badija u šumi, vezanog žicom i polumrtvog, verovatno odbačenog nakon ilegalnih borbi pasa. Dejan, čovek sa velikim srcem, nije mogao da ga ostavi. Uzeo je psa, izlečio njegove rane i dao mu ime.
Međutim, Dejanova supruga Jelena nije prihvatala Badija. Po njenom mišljenju, pas je predstavljao opasnost, a njen strah postao je još jači kada je rodila njihovu ćerku Sofiju. “Dejane, taj pas nas gleda kao plen! Vidiš li mu oči? Jednog dana će mu pasti mrak na oči i zaklaće dete! Ili on ili ja!”
- Jelena je bila sigurna da će pas jednom napasti njihovu bebu. Dejan je pokušavao da je umiri, govoreći joj da je Badi zahvalan pas koji nikada nije pokazao agresiju prema njima, ali Jelena nije mogla da se smiri. Zbog nje, Dejan je morao da veže Badija na kraju dvorišta, daleko od bebe, kako bi izbegao bilo kakve nesreće.
Jednog sparnog avgustovskog popodneva, dok je Jelena sedila u dvorištu i ljuštila paprike za ajvar, beba Sofija je puzala po travi, igrajući se sa plastičnim kockama. Badi, koji je ležao pod starim orahom, počeo je da reaguje. Njegove oči su bile fiksirane na bebu, a telo mu je postajalo napeto. Počeo je da laje, prvo upozoravajuće, zatim sve jače i manijakalnije. Metalni lanac na kojem je bio vezan zategnuo se, urezivajući mu u vrat. Jelena je, preplašena, viknula: “Ćuti, džukelo! Probudićeš komšiluk!” Ali pas nije prestajao. Plašila se da će napasti Sofiju.
- U trenutku kada je Badi povukao par koraka unazad, s neverovatnom snagom je skočio i – TRAS! Stari karabin na lancu je pukao. Pas je postao slobodan. Jurnuo je prema bebi, oči pune divlje energije, otvorene čeljusti spremne da napadnu. Jelena je utrčala u dvorište, pokušavajući da spasi bebu, ali bila je prespora. U tom trenutku, Badi je preskočio bebu, a Jelena je začula samo udarac. Strah je paralizovao njen um dok je očekivala da čuje krik svog deteta.
- Kada je Jelena pala pored bebe, zaštitila je Sofiju svojim telom, očekujući da će pas napasti. Ali iznenada je zavladala tišina. Beba je plakala, ali to je bio plač straha, ne bola. Dejan je izleteo iz kuće, držao lopatu u rukama, vrisnuo imena porodice, ali onda je i on ostao u šoku. Pas, koji je do tada bio označen kao “zver”, ležao je pored bebe. Nije napao, nije režao. Disao je teško, a krvava njuška odavala je borbu sa nečim opasnim. Na tlu pored psa ležala je prepolovljena glava poskoka, zmije koja je imala nameru da ugrize bebu. Badi je bio dovoljno brz da uhvati zmiju, da je ugrize pre nego što je uspela da dotakne Sofiju.
Dejan je pao na kolena, suze su mu se slivale niz lice. Jelena je sa olakšanjem pomilovala svog psa, izgovarajući reči zahvalnosti. “Spasio ju je… Dejane, spasio ju je!” Badi, umoran i ranjen, pogledao je svog vlasnika, a zatim je slabo mahnuo repom, kao da pita: “Je li mala dobro?” Dejan je spustio lopatu i podigao psa u naručje, trčeći prema autu kako bi ga odvezao veterinaru.
Veterinar je učinio sve što je mogao: protivotrov, infuzije, adrenalin. Badi je preživeo otrov, preživeo je sve borbe koje su mu bile nametnute, sve teškoće koje je prošao. Sledeći dan, Badi više nije bio vezan u dnu dvorišta. Njegova kućica je premestena na trem, uz ulazna vrata. Jelena je lično donela nov, mekani ovratnik i komad mesa. Badi je postao čuvar Sofije. Niko više u selu nije smeo da ga naziva “zveri”.
