Kad se danas prođe kroz jedno homoljsko dvorište u kojem se svaka kapija otvara pritiskom na dugme, malo ko bi pomislio da je vlasnica tog doma nekada iz tog istog kraja otišla gotovo praznih ruku, sa više brige nego nade.
- Priča o Živojki, ženi iz Homolja koja je gotovo tri decenije radila u Švajcarskoj, nije samo priča o novcu, već o istrajnosti, snalažljivosti i tihom dostojanstvu ljudi koji su godinama gradili život daleko od kuće, a srce ostavili u zavičaju.
Ona danas govori smireno, uz osmeh, često se šaleći na sopstveni račun. „Nismo mi nekad živeli ovako, daleko od toga“, kaže, prisećajući se vremena kada je odlazak u inostranstvo bio jedina realna opcija za izlazak iz siromaštva. Kao i mnoge žene sa istoka Srbije, i ona je tada spadala u ono što se u narodu zvalo „teška beda“. Nije bilo luksuza, nije bilo sigurnosti, ali je postojala odlučnost da se nešto promeni.
- Put je vodio u Švajcarsku, zemlju koja je za nju značila rad, red i disciplinu, ali i stalnu borbu. Tokom gotovo trideset godina, Živojka nije birala poslove. Radila je u fabrikama, u ugostiteljstvu, na mašinama, sa koncem, u smenama koje su često bile iscrpljujuće, ali nikada nije razmišljala o odustajanju. Kako sama kaže, nije bila direktor, ali je uvek znala da se snađe. Upravo ta rečenica najbolje opisuje njen mentalitet – prilagodljivost bez kuknjave, prihvatanje realnosti bez samosažaljenja.
Takva iskustva nisu bila izuzetak. Prema podacima koji su godinama objavljivani u domaćim medijima poput RTS-a, upravo su žene gastarbajterke često bile nevidljivi stubovi porodica, radeći teže poslove za manje plate, ali sa istom odgovornošću kao i muškarci. Živojka to potvrđuje i kroz sopstveno iskustvo, objašnjavajući da su primanja u Švajcarskoj varirala, u zavisnosti od posla, iskustva i pola. Žene su uglavnom zarađivale manje, ali se u zajedničkom budžetu sve sabiralo, pa je porodica mogla da opstane i planira budućnost.
- Ono što je posebno važno u njenoj priči jeste način na koji je zarađeni novac korišćen. Ništa nije odlazilo na razmetanje. Sve je ulagano u kuću, imanje i povratak. Dok su godine prolazile, Živojka i njen suprug gradili su dom u Homolju, kamen po kamen, svesni da se jednog dana žele vratiti tamo gde pripadaju. Ta odluka da se ne prekine veza sa zavičajem bila je presudna.
O fenomenu takvog razmišljanja često je pisala i Politika, ističući da su gastarbajteri sa sela ulagali u kuće koje nisu bile samo simbol statusa, već dokaz da trud ima smisla. U tom kontekstu, Živojkin današnji život nije luksuz u klasičnom smislu, već nagrada za godine rada. „Sad je sve na dugme“, kaže ona, misleći na vrata, kapiju, kućne aparate, ali i na osećaj sigurnosti koji ranije nije imala.
- Povratak u Homolje doneo je mir, ali ne i pasivnost. Iako su penzioneri, Živojka i njen muž nisu se povukli u tišinu. Naprotiv, pronašli su novi smisao u radu sa cvećem. Plastenici su postali njihova mala oaza, a pijačni dani prilika da se druže, prodaju svoje proizvode i ostanu aktivni. Za nju, penzija nije kraj, već nova faza života u kojoj se radi onoliko koliko se želi, a ne koliko se mora.
Takav primer potvrđuju i istraživanja domaćih institucija poput Republičkog zavoda za statistiku Srbije, koji u svojim analizama navodi da se sve veći broj povratnika iz dijaspore okreće malim porodičnim poslovima u poljoprivredi i cvećarstvu. Živojkin slučaj pokazuje kako iskustvo stečeno u inostranstvu može biti osnova za miran i dostojanstven život kod kuće.
- U njenom glasu nema gorčine prema Švajcarskoj. Naprotiv, ona taj period opisuje kao školu života. Tamo je naučila da ceni red, rad i vreme, ali i da shvati koliko su jednostavne stvari važne. Kuća puna tehnologije za nju nije simbol bahatosti, već olakšanje – dokaz da više ne mora da se muči kao nekad.
Ljudi koji danas dolaze u njeno dvorište često ostanu zatečeni. Oni koji je pamte iz mladosti, iz vremena kada je odlazila sa malo nade, sada u čudu gledaju kako izgleda njen dom. Ali Živojka na to samo odmahuje rukom. Za nju, najvažnije je što se vratila tamo gde pripada, bez dugova, bez straha i sa osećajem da je svoj život iznela časno.
Njena priča podseća da iza svake „kuće na dugme“ stoje decenije odricanja, ruku ispucalih od rada i tišina tuđine u kojoj se sanjalo o povratku. Živojka iz Homolja nije izuzetak, ali jeste snažan primer kako se upornost pretvara u mirnu starost. U vremenu kada mnogi traže brza rešenja, njena životna staza govori da se najčvršći temelji grade sporo, ali traju najduže
