Protojerej Dimitrij Smirnov govorio je o duhovnoj borbi čoveka sa gresima, navikama i slabostima koje je opisivao kao različite „demone“. Prema njegovom tumačenju, put oslobađanja počinje iskrenim prepoznavanjem sopstvenih grešaka, uzdržavanjem od greha, molitvom i istrajnim traženjem Božje pomoći.
Kada je protojerej Dimitrij Smirnov govorio o demonskom uticaju na čoveka, nije se zadržavao samo na slici potpunog zaposedanja kakva se često vezuje za religijske priče. Njegovo objašnjenje bilo je znatno šire. Različite strasti, poroci i unutrašnje slabosti posmatrao je kao sile kojima čovek može postepeno dozvoliti da upravljaju njegovim ponašanjem, mislima i odlukama.
Prema njegovim rečima, takva duhovna zarobljenost može imati mnogo oblika. Kod jednog čoveka manifestuje se kroz neumorno pričanje i nemogućnost da ćuti, kod drugog kroz pohlepu i stalno gomilanje novca, dok se kod nekog trećeg ispoljava kroz blud, pijanstvo, zavist, gnev, zluradost ili osuđivanje drugih. Smirnov je smatrao da problem postaje naročito ozbiljan onda kada čovek više ne prepoznaje sopstveni greh kao nešto protiv čega bi trebalo da se bori.
Najopasnija je slabost koju čovek više ne primećuje
U svojim razmišljanjima protojerej je među različitim oblicima duhovnog pada posebno izdvajao stanje u kojem osoba više nije sposobna da sagleda sopstvene nedostatke. Čovek, kako je objašnjavao, može biti obuzet čitavim nizom loših postupaka i navika, a ipak živeti sa uverenjem da sa njim ništa nije pogrešno. Upravo zbog toga ispovest za takvu osobu može postati težak trenutak, jer ona ne zna šta bi navela kao sopstveni greh.
Smirnov je u tom kontekstu govorio i o ljudima koji razumeju da određeno ponašanje smatraju grešnim, ali istovremeno tvrde da nisu u stanju da ga promene. Takvo priznanje za njega je bilo pokazatelj koliko navika ili strast mogu snažno vezati čoveka. Nije, međutim, smatrao da je dovoljno samo prepoznati problem. Prepoznavanje je tek početak borbe koja podrazumeva lični napor.
Po njegovom učenju, čovek ne treba da očekuje da će se duboko ukorenjena slabost povući sama od sebe. Potrebno je da joj se aktivno suprotstavi, da pokušava da izbegne situacije koje ga vraćaju istom ponašanju i da istovremeno traži pomoć kroz molitvu. Takav pristup zasnivao je na uverenju da čovek sam nema dovoljno snage da konačno pobedi greh, ali da bez njegove lične volje i napora ne može doći ni do duhovne promene.
POZADINA DOGAĐAJA
Protojerej Dimitrij Smirnov pojam „demona“ u ovom obraćanju koristi i kao religijski opis sila koje čoveka vezuju za određene grehe i strasti. Među njima navodi pohlepu, zavist, gnev, blud, pijanstvo, osuđivanje drugih i nemogućnost da se vide sopstvene greške.
Njegov odgovor na pitanje kako se čovek oslobađa takvog uticaja bio je usmeren ka dve stvari: molitvi i uzdržavanju od greha. Smirnov je smatrao da osoba mora učiniti sve što je u njenoj moći da ne ponavlja ono što prepoznaje kao grešno, ali da istovremeno mora biti svesna ograničenja sopstvene snage. Upravo zbog toga molitvu je video kao neodvojivi deo tog procesa.
“Gospode, izbavi me od ovoga!”
— Protojerej Dimitrij Smirnov
Prema njegovim rečima, nije dovoljno izgovoriti molitvu, a zatim nastaviti po starom. Čovek mora da uloži svoju volju, da se napregne i pokuša da prekine obrazac koji ga stalno vraća istom grehu. Smirnov je upozoravao i da iskušenje ne nestaje zauvek nakon jednog uspeha. Ono se može ponovo pojaviti, zbog čega je smatrao važnim razviti snažan unutrašnji otpor prema onome što čoveka vraća staroj slabosti.
Drugim rečima, duhovna promena u njegovom tumačenju nije bila jednokratan događaj. Ona zahteva ponavljanje odluke da se određeno ponašanje odbaci, čak i kada se isto iskušenje vraća. Zato je insistirao na tome da čovek ne treba samo da se kaje zbog posledica, već da prestane da gleda na greh kao nešto čemu se želi ponovo vratiti čim nastupi pogodna prilika.
Zašto je kao primer navodio odlazak u crkvu
Smirnov je svoje objašnjenje pokušavao da približi slušaocima kroz svakodnevne primere. Govorio je o čoveku koji dolazi na ispovest i priznaje da veoma retko odlazi u crkvu. Umesto da takvu naviku posmatra samo kao problem organizacije vremena, postavljao je pitanje šta zapravo stoji iza nje i da li je reč o nedostatku vere ili nedovoljnoj spremnosti da se verskim obavezama da prednost.
Njegova preporuka bila je veoma konkretna: ako osoba smatra da je potrebno da svake nedelje bude u crkvi, onda treba da svoju volju i energiju usmeri na to da tu odluku sprovede. Prepreke koje se pojavljuju na tom putu nije video kao razlog za brzo odustajanje, već kao trenutke u kojima vernik treba dodatno da traži pomoć od Boga.
“Gospode, pomozi mi da prevaziđem ove primamljive prepreke!”
— Protojerej Dimitrij Smirnov
Smirnov je pritom navodio da postoje opravdani razlozi zbog kojih čovek fizički ne može da dođe u crkvu, poput teške bolesti. Međutim, za uobičajene obaveze smatrao je da ne bi trebalo automatski da postanu opravdanje. Kao primer je pominjao ranu Liturgiju, nakon koje bi osoba mogla nastaviti sa svojim dnevnim poslovima, kućnim obavezama i drugim planovima.
Suština tog primera nije bila samo u rasporedu nedeljnog dana. Njime je želeo da pokaže šta podrazumeva borba sa sopstvenom slabošću: odluku koja se ne zasniva isključivo na trenutnoj želji ili raspoloženju. Ako čovek čeka da mu nešto bude lako, prijatno i potpuno zgodno, smatrao je Smirnov, navika koja ga udaljava od onoga što smatra ispravnim imaće veliku prednost.
Prema Smirnovljevom učenju, grehu se čovek mora aktivno odupirati. Sama svest da nešto nije dobro nije dovoljna ukoliko je ne prati promena ponašanja i pokušaj da se ista slabost ne ponavlja.
Zbog toga je snažno naglašavao voljni napor. Čovek, po njegovom mišljenju, mora ponekad sebe da primora na ono za šta veruje da je duhovno korisno. U ovom pristupu nema očekivanja da će promena nastupiti bez neprijatnosti. Naprotiv, upravo otpor koji čovek oseća može biti znak da se suočava sa navikom koja je već dobila snažno mesto u njegovom životu.
Sloboda počinje posmatranjem sopstvenih misli i postupaka
Centralno mesto u Smirnovljevom objašnjenju zauzimala je ideja slobode. Govorio je da je Hristos došao da čoveku vrati slobodu, odnosno da ga oslobodi robovanja duhovima i strastima. Problem je, kako je objašnjavao, u tome što se čovek vremenom može toliko naviknuti na sopstvene slabosti da ih više ni ne doživljava kao ropstvo.
Zbog toga je prvi praktičan zadatak samoposmatranje. Vernik bi, prema njegovom savetu, trebalo da obrati pažnju na sopstvene reči, misli, osećanja, želje i postupke. Tek tada može uočiti šta se stalno ponavlja i koja slabost ima najveći uticaj na njegov život. Kod jedne osobe to može biti zavist, kod druge potreba da osuđuje, kod treće gordost, taština ili pohlepa.
Takvo preispitivanje u njegovom učenju nije imalo svrhu da čoveka dovede do beznađa, već da mu pokaže protiv čega se konkretno bori. Ako ne prepozna naviku koja ga kontroliše, teško će je menjati. Tek kada problem dobije ime, smatrao je, moguće je započeti doslednu borbu protiv njega.
ŠIRA SLIKA
Smirnovljeve reči pripadaju pravoslavnom duhovnom tumačenju greha, slobodne volje i unutrašnje borbe. Izrazi poput „demona pohlepe“, „demona gneva“ ili „demona zavisti“ u tom kontekstu opisuju duhovne sile i strasti za koje je smatrao da mogu zarobiti čovekovu volju.
Govoreći o oslobađanju od takvih stanja, Smirnov se pozivao i na biblijsku priču o Gadarskom demonjaku, odnosno čoveku kojeg je Hristos iscelio. U tom primeru posebno je isticao želju za isceljenjem i spremnost čoveka da se obrati Hristu. Upravo u tome je video obrazac koji se može primeniti i na svakodnevnu borbu vernika sa sopstvenim strastima.
Prema njegovom shvatanju, čovek koji želi da se oslobodi zavisti, pohlepe, bluda, lenjosti, zlobe, razdražljivosti ili gneva ne treba samo da želi drugačiji život. Potrebno je da prihvati Božje zapovesti kao merilo sopstvenog ponašanja i da im podredi odluke čak i kada mu je to teško. Takva poslušnost za njega nije predstavljala gubitak slobode, već upravo izlazak iz ropstva navikama koje čoveka vuku u suprotnom smeru.
Borba nije usmerena na druge, već na sebe
Važan deo njegovog pristupa jeste i činjenica da čovek prvo treba da gleda sopstvene grehe, a ne slabosti ljudi oko sebe. Govor o zavisti, osudi, gordosti i taštini upravo zato vodi ka unutrašnjem preispitivanju. Osoba koja neprestano procenjuje tuđe postupke, a vlastite ne primećuje, prema ovom učenju propušta suštinu pokajanja.
Smirnov nije predstavljao duhovni život kao stanje u kojem čovek jednom pobedi neku slabost i zatim je zauvek bezbedan. Naprotiv, upozoravao je da se ista iskušenja vraćaju. Čovek zato mora ostati pažljiv prema sebi, jer navike od kojih pokušava da se oslobodi mogu ponovo postati snažne ako im se bez otpora vrati.
Njegova poruka svodila se na spoj lične odgovornosti i vere u Božju pomoć. Čovek, prema tom shvatanju, ne treba pasivno da čeka da se promena dogodi, niti da veruje da sve može postići isključivo sopstvenom snagom. Od njega se očekuje trud, uzdržavanje i stalno prepoznavanje onoga što ga udaljava od načina života koji smatra hrišćanskim.
Upravo zato je Smirnov insistirao na tome da svako najpre utvrdi koja ga strast najčešće savladava. Tek nakon toga borba postaje konkretna: neko će morati da se suprotstavi pohlepi, neko gnevu, neko osuđivanju drugih, a neko navici da zanemaruje sopstveni duhovni život. U njegovom tumačenju cilj nije samo privremeno suzdržavanje, već postepeno vraćanje slobode čoveku koji više ne želi da mu strasti određuju misli, reči i postupke.
