Život Predraga Ćeramilca često se opisuje kao priča koja je istovremeno blistava i bolno mračna, put kojim su se smenjivali slava, povlačenje, gubici i tišina. Rođen u Čačku sredinom četrdesetih godina, u vreme kada je zemlja još lečila ratne rane, odrastao je sa snažnom potrebom da se izrazi i izdvoji.
- Kao veoma mlad, gotovo dečačkog izgleda, ušao je u svet filma i preko noći postao simbol jedne generacije. Publika ga je doživljavala kao oličenje šarma i elegancije, a kritika je u njemu prepoznavala prirodan talenat koji se ne uči. Sa svega osamnaest godina zakoračio je na velika vrata jugoslovenske kinematografije, osvojivši priznanja o kojima mnogi sanjaju čitav život.
Njegov uspon bio je nagao i snažan. Filmovi u kojima je igrao nizali su se jedan za drugim, a on je sarađivao sa najvećim imenima tadašnje scene. Časopisi su se utrkivali da ga stave na naslovne strane, publika ga je obožavala, a epitet „najlepšeg Jugoslovena“ pratio ga je gde god bi se pojavio.
- Ipak, iza reflektora i aplauza krila se ličnost koja nikada nije bila opijena slavom. Za razliku od očekivanja okoline, nikada nije poželeo da studira glumu, niti da život podredi isključivo umetnosti. Upravo ta odluka, nerazumljiva mnogima, kasnije će postati jedan od ključnih obrta njegove sudbine.
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, u trenutku kada je bio na vrhuncu popularnosti, povukao se iz sveta filma gotovo neprimetno. Umesto akademija, kamera i crvenih tepiha, izabrao je studije spoljne trgovine i stabilan posao. Više od dve decenije radio je u transportnoj firmi, daleko od očiju javnosti, vodeći život koji se po mnogo čemu nije razlikovao od života običnih ljudi. Mnogi su se pitali zašto je nestao, dok je on kasnije govorio da je gluma za njega bila splet okolnosti, a ne sudbina kojoj se morao pokloniti.
- O njegovoj karijeri i iznenadnom povlačenju godinama kasnije pisali su domaći mediji, a posebno se isticao način na koji su pokušavali da objasne taj nagli rez. Kurir je u svojim tekstovima često podsećao da je Ćeramilac svesno izabrao anonimnost umesto slave, naglašavajući da mu miran porodični život i profesionalna stabilnost nikada nisu bili manje važni od umetničkog priznanja. Upravo ta perspektiva pomogla je javnosti da shvati da se iza poznatog lica krila osoba koja je želela kontrolu nad sopstvenim životom.
Privatni život Predraga Ćeramilca bio je ispunjen ljubavlju, ali i bolom koji se teško može zamisliti. Iz dva braka dobio je troje dece, a očinstvo mu je predstavljalo najvažniju ulogu u životu. Međutim, sudbina je bila nemilosrdna. Tragedije su se nizale jedna za drugom, ostavljajući duboke rane koje nijedan uspeh nije mogao da zaleči. Gubitak dece slomio bi i mnogo snažnije ljude, a on je pokušavao da se nosi sa tugom tiho, bez javnih ispovesti i patetike.
- O tim porodičnim gubicima opširnije su pisali i drugi domaći izvori, nastojeći da priču prikažu sa dozom poštovanja. Mondo je u svojim retrospektivama isticao da je reč o jednom od najtragičnijih sudbinskih lukova među domaćim glumcima, podsećajući da se iza osmeha koji je publika pamtila krila neizmerna bol. Takvi tekstovi nisu imali za cilj senzaciju, već razumevanje i saosećanje prema čoveku koji je izgubio ono najvrednije.
Uprkos svemu, Ćeramilac se trudio da ostane dostojanstven. Govorio je malo, a kada bi se osvrtao na prošlost, činio je to bez gorčine. Smatrao je da je život nepredvidiv i da čovek može samo da pokuša da izdrži ono što mu je namenjeno. Njegova snaga ogledala se u tišini, u odbijanju da svoju bol pretvori u javni spektakl. Ipak, godine tuge ostavile su trag, naročito kada se suočio i sa teškom bolešću koja mu je dodatno oslabila telo i duh.
- O poslednjim godinama njegovog života izveštavali su i ozbiljniji informativni mediji, nastojeći da priču zaključe sa merom i poštovanjem. RTS je u jednom od svojih priloga podsetio na značaj koji je Predrag Ćeramilac imao za domaću kinematografiju, ali i na činjenicu da je njegov život bio mnogo više od uloga koje je tumačio. Naglašeno je da se iza mita o „srpskom Džejmsu Bondu“ krila sudbina običnog čoveka koji je nosio teret kakav malo ko može da izdrži.
Kada se danas govori o Predragu Ćeramilcu, retko se priča samo o njegovoj lepoti ili popularnosti. Njegovo ime ostalo je zapamćeno kao simbol jedne epohe, ali i kao podsetnik na krhkost ljudske sreće. Njegova priča svedoči o tome da slava ne štiti od tuge, niti uspeh garantuje ispunjen život. U sećanjima publike ostao je kao glumac koji je mogao da ima sve, ali je izabrao drugačiji put, i kao čovek koji je platio previsoku cenu sudbine.
U toj tišini koja je obeležila njegov kasniji život, krije se i najveća lekcija njegove priče. Ona govori o hrabrosti da se odustane od reflektora, o snazi da se živi bez aplauza i o boli koja ne bira ni vreme ni ljude. Predrag Ćeramilac nije ostavio za sobom samo filmove i uloge, već i duboko ljudsku priču koja i danas, decenijama kasnije, ostavlja bez daha i tera na razmišljanje o smislu, gubitku i dostojanstvu
