Bogojavljenje je jedan od onih praznika koji u sebi nose duboku simboliku, tišinu, veru i tradiciju koja se prenosi s kolena na koleno. Tog dana, kako Stil magazin podseća, u svim pravoslavnim crkvama i hramovima obavlja se svečani čin osvećenja vode, a vernici sa posebnom pažnjom i poštovanjem nose Bogojavljensku svetu vodicu u svoje domove.
- Ona se ne doživljava kao obična voda, već kao svetinja koja, prema verovanju, donosi duhovnu snagu, zaštitu i mir u kuću. Upravo zato, gotovo da ne postoji domaćinstvo koje nema malu flašicu ili bocu ove vodice, pažljivo odloženu na posebno mesto.
Kako piše Kurir, Bogojavljenska sveta vodica čuva se tokom cele godine i koristi se isključivo u trenucima velike potrebe. To su situacije kada bolest zakuca na vrata, kada se porodica suočava sa strahom, nemirom ili kada se, prema narodnom verovanju, oseća prisustvo nečeg lošeg ili uznemirujućeg.
- Tada se ova voda uzima sa molitvom, u malim količinama, jer njena snaga, kako vernici veruju, ne zavisi od količine, već od vere s kojom se koristi. Upravo zbog tog poštovanja, često se postavlja pitanje – koliko dugo se sveta vodica može čuvati i šta se dešava kada dođe nova, a stara ostane u kući?
Među vernicima vlada mišljenje da sveta vodica ima ograničen rok trajanja, ali crkvena praksa i predanje govore drugačije. Stil navodi da se Bogojavljenska vodica može čuvati neograničeno dugo, bez bojazni da će izgubiti svoju blagodet ili se pokvariti. U narodu postoje porodice koje ovu vodicu čuvaju i po nekoliko decenija, a poznati su i primeri gde se ona prenosi kao svojevrsna porodična svetinja. U takvim domovima postoji običaj da se svake godine, kada se donese nova vodica iz crkve, mala količina doda u flašu sa starom vodom, čime se simbolično nastavlja kontinuitet vere i blagoslova.
- Ipak, dilema koja se najčešće javlja tiče se trenutka kada nova Bogojavljenska vodica uđe u dom, a prethodna još nije u potpunosti iskorišćena. Kurir ističe da u crkvenim knjigama ne postoji precizno, pisano uputstvo koje bi jasno nalagalo šta tada treba učiniti. Ne postoje stroga pravila niti zabrane, ali upravo u tom prostoru između pisanog pravila i prakse nastaje ono što se naziva narodnim predanjem.
To predanje, kako se navodi u tekstovima Stil magazina, Crkva je vremenom prećutno prihvatila i uvrstila u svoj duhovni okvir. Prema tom običaju, ostatak stare Bogojavljenske vodice ne sme se bacati, prosipati u kanalizaciju niti ostavljati na mestu gde bi mogao biti izložen nepoštovanju. Naglašava se da se sveta vodica nikada ne baca kao obična tečnost, jer se time, prema verovanju, narušava njena svetost.
- Umesto toga, postoji nekoliko načina na koje se sa poštovanjem može postupiti. Najčešći običaj jeste da se ostatak stare vodice sipa u bunar, reku ili neki prirodni izvor vode. Na taj način, kako objašnjava Kurir, voda se vraća prirodi, ali na mesto gde neće biti izložena gaženju ili obesvećenju. U urbanim sredinama, gde bunari i reke nisu lako dostupni, vernici se često odlučuju da svetu vodicu prospu u saksije sa cvećem ili u dvorištu, verujući da će tako blagoslov ostati u njihovom domu i prostoru koji ih okružuje.
Posebno se naglašava da svaki čin treba da bude praćen poštovanjem i svesnom namerom, a ne automatizmom. Nije važno gde se tačno voda sipa, već da se to učini na dostojanstven način, sa mišlju da je reč o svetinji. U tome se ogleda suština pravoslavne tradicije – forma je manje bitna od unutrašnjeg odnosa prema veri.
- Kako Stil piše, mnogi vernici upravo u ovom običaju pronalaze utehu, jer im daje jasan odgovor na dilemu koja se iz godine u godinu ponavlja. Umesto straha da će učiniti nešto pogrešno, oni se oslanjaju na predanje koje je opstalo decenijama, pa i vekovima. Time se potvrđuje da vera nije samo skup pravila, već živa praksa koja se prilagođava vremenu, ali ne gubi svoju suštinu.
Na kraju, poruka koju prenose i Kurir i Stil magazin jeste da Bogojavljenska sveta vodica nije predmet koji treba da stvara pritisak ili strah od greške. Naprotiv, ona je simbol blagoslova, vere i nade. Najvažnije je da se prema njoj odnosi sa poštovanjem, bilo da se čuva godinama, koristi u teškim trenucima ili dostojanstveno vraća prirodi kada u dom stigne nova. Upravo u tom tihom, nenametljivom odnosu prema svetinji ogleda se dubina narodnog i crkvenog predanja koje i danas ima snažno mesto u životima mnogih porodica
