Pre više od petnaest godina, Raza, mlada Albanka iz Tirane, napustila je svoju domovinu kako bi se udala za Sinišu Jovića, Srbina iz planinskog sela Zebinca, smeštenog u opštini Novo Brdo na Kosovu.
- Ovo je bio početak jedne priče koja nije bila samo o ljubavi, već i o izazovima koje su pred sobom postavili kao porodica. Iako je njihov život daleko od bajke, pokazali su kako ljubav može biti snažnija od predrasuda i razlika koje ih okružuju. Njihova priča je priča o strpljenju, zajedništvu i borbi za opstojnost, kako na ličnom tako i na zajedničkom planu.
Nakon venčanja, par je dobio dvoje dece, blizance Marinu i Mihajla, koji su sada deo životnog putovanja svojih roditelja. Raza i Siniša su u svojoj ljubavi prema deci i međusobnom poštovanju stvorili dom na kojem su, uprkos brojnim poteškoćama, uspeli da izgrade temelje sreće.
- Zajedno sa decom, Jovići se trude da ne podležu pritiscima spoljnog sveta i da ne dozvole da ih usmere predrasude ili negativne reakcije komšija. Iako su se susreli sa problemima i osudama, kao par su ostali čvrsti i odlučni u tome da njeguju vrednosti koje smatraju ključnim za dugoročni uspeh. Vaspitavaju svoju decu da cene ljude onakve kakvi jesu, a ne da ih sude na osnovu vere ili jezika kojim govore.
Raza, koja je tokom braka naučila srpski jezik, danas ga govori tečno, s posebnim naglaskom koji nosi tragove njenog moravskog okruženja. Iako se početno sporazumevala sa Sinišom pogledima i gestovima, upornost je učinila da postane deo njegove svakodnevnice, govoreći jezik kojim su se međusobno povezali. Uz to, vredna je domaćica, koja ne pušta nikoga iz kuće bez kafe. Njeni svakodnevni poslovi uključuju i muzenu četiri krave, od kojih pravi sir koji kasnije prodaje, uglavnom u Albaniji. Deca, koja govore srpski i albanski jezik, na letnjem raspustu redovno posećuju Tiranu, grad u kojem je Raza odrasla.
- Iako im život nije bio lak, posebno zbog toga što su morali da se nose sa mnogim izazovima, Jovići su opstali. Uz veliku posvećenost svom imanju i životinjama, koja im je osnovni izvor prihoda, obrađuju oko petnaest hektara zemlje i čuvaju stoku koja im je od presudnog značaja za svakodnevni život. Bez pomoći vlasti i bez asfaltiranog puta do njihovog doma, Jovići su sami morali da se bore za svoje mesto u svetu. Nema ni savremene infrastrukture koja bi im olakšala život, a njihov dom je u lošim uslovima. Vlažnost koja se širi kroz sprat kuće, koji su dobili od Ministarstva za zajednice i povratak Republike Kosova, često je izazivala bolesti kod njihovih mališana, među kojima se bronhitis sve češće javljao kod njihove ćerke.
- Unatoč svim teškoćama, njihova porodica je postala simbol otpornosti i hrabrosti. Zajedno su se borili sa opasnostima koje nosi život u ovakvim uslovima, i nikada nisu dozvolili da im predrasude ili društveni pritisci ometaju mir u njihovom domu. Zemlja koju obrađuju nije na prodaju, jer smatraju da su to vrednosti koje će preneti na svoju decu, kako bi i oni jednog dana nastavili porodičnu tradiciju.
Njihova priča nije samo priča o ljubavi, već i o opstanku. Siniša i Raza su pravi primer toga kako ljudi mogu prevazići sve razlike – bilo da je to jezik, vera, ili drugi kulturni faktori – kada je ljubav dovoljno snažna. Iako su imali mnogo problema, kako sa Srbima, tako i sa Albancima, zbog činjenice da je Raza Albanka, oni nisu odustali. I danas, više od decenije nakon što su se skrasili u Zebincu, deca Raze i Siniše Jović poštuju sve ljude, bez obzira na njihovu veru ili poreklo.
- Ovaj brak je dokaz da ljubav ne poznaje granice, a Jovići su time postali pravi heroji svog kraja, jer su uprkos svim izazovima uspeli da sačuvaju svoj dom, svoju decu i svoju veru u međusobno poštovanje.
Međutim, život u Zebincu i dalje nije lak. Godinama su se susretali s izazovima koji su dolazili i izvan porodice, ali i iz same zajednice. Komšije su im često okrenule leđa, bilo iz verskih razloga, bilo zbog toga što je Raza Albanka, a Siniša Srbin. Ipak, Jovići su se trudili da ostanu dosledni svojim vrednostima, pa iako su prošli kroz mnogo osuda, oni nisu odustajali od svog puta.
Zemlja i stoka, koje je ova porodica vredno čuvala i obrađivala, postale su simbol opstanka, a Jovići su postali simbol onih koji ne podležu predrasudama. Teme o njima često su bile u razgovorima među komšijama, ali Jovići su nastavili da rade, stvaraju i žive po svojim pravilima. Njihova deca, koja odrastaju u takvom okruženju, svakodnevno uče životne vrednosti koje nisu vezane za poreklo ili tradiciju, već za ljudske osobine
