U svetu u kojem se ljudi često pamte po nagradama, titulama i naslovima, postoje oni čije prisustvo ostaje zapisano mnogo dublje – u sećanjima, gestovima i tišinama koje ostanu iza njih.
- Marko Živić bio je upravo takav čovek. Njegov odlazak nije ostavio samo prazno mesto na sceni, već i tiho, ali snažno odsustvo u životima onih koji su ga voleli, poznavali i s njim delili svakodnevicu. Više od četiri godine nakon njegove smrti, priča o njemu ne bledi, već dobija novu težinu, ispunjenu emocijama, sećanjima i simbolima koji govore više od reči.
Kako su godine odmicale, Marko se sve češće povlačio iz gradske buke i nalazio utočište u Kruševcu, gradu u kojem je odrastao. Tamo nije bio glumac s televizije, već sin, brat, prijatelj iz detinjstva.
- U tom prostoru tišine i bliskosti pronalazio je mir koji mu je u Beogradu često izmicao. Ponovo je uspostavljao veze s ljudima koje je vreme razdvojilo, sarađivao s lokalnim pozorištem i vraćao se jednostavnim ritualima koji su ga podsećali ko je bio pre reflektora i aplauza. Ti povratci nisu bili beg, već svesna potreba da se bude svoj.
U jednom od takvih trenutaka, tokom zime i snežnog Badnjeg večera, podelio je običnu, ali duboko emotivnu misao – potrebu da voljenoj osobi javi kako sneg pada i kako je sve lepo. U toj rečenici bilo je sadržano sve: nežnost, potreba za deljenjem lepote i njegova suštinska toplina. Takvi trenuci ostali su urezani u sećanje njegove sestre Nevene, koja je kasnije govorila o Marku ne kao o javnoj ličnosti, već kao o čoveku koji je znao da vidi sitnice.
- Nakon smrti majke, porodični stan u Kruševcu postao je mesto tuge, ali i tihe borbe. Marko je u tom prostoru pronalazio vezu s prošlošću, s detinjstvom i roditeljima. Na terasi je rasla biljka prkos, skromna i izdržljiva, baš poput njega. Fotografija procvetalog prkosa koju je poslao sestri bila je simbol njegove borbe, istrajnosti i nade. Danas, taj cvet ima značenje mnogo veće od botanike – on je podsetnik na snagu duha.
Na profesionalnom planu, Marko je glumu shvatao kao zavet. Pozorište za njega nije bilo posao koji se otkazuje zbog lošeg dana. Čak i bolestan, s visokom temperaturom, nije želeo da se predstava otkaže. Odgovornost prema publici i kolegama bila je iznad lične slabosti. Ipak, tog dana kolege su shvatile da granica postoji i pozvale Hitnu pomoć. Njegovo stanje bilo je ozbiljno, a borba koja je usledila vodila se u bolničkoj tišini, daleko od scene na kojoj je blistao.
- Prema pisanju Kurira, lekari u KBC „Dragiša Mišović“ učinili su sve što je bilo u njihovoj moći, boreći se za njegov život s posvećenošću koja je prevazilazila profesionalnu dužnost. Ta borba nije bila samo medicinska, već i ljudska, ispunjena nadom, iščekivanjem i verom da će se izvući. Nažalost, ishod je bio drugačiji, ostavljajući porodicu i prijatelje u šoku i neverici.
U danima nakon smrti, podrška je dolazila sa svih strana. Ljudi iz sveta umetnosti, prijatelji i kolege pokazali su da solidarnost i dobrota nisu nestali. Kako je prenela Radio-televizija Srbije (RTS), organizacija sahrane protekla je uz pomoć onih koji su Marka poštovali i voleli, a svaki detalj bio je prožet poštovanjem prema njegovom životu i delu. U tom zajedništvu, porodica je pronašla utehu.
- Posebno snažan simbol bio je izbor garderobe u kojoj je sahranjen. Marko Živić je ispraćen u kostimu Martinija, lika koji je tumačio u predstavi „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Taj kostim nije bio samo deo uloge, već produžetak njegove ličnosti, umetnički pečat koji je obeležio njegovu karijeru. Želja da taj kostim jednog dana stoji pored očevog crtačkog stola govorila je o dubokoj povezanosti umetnosti i porodice, dva sveta koja su definisala njegov identitet.
Iako je u javnosti bio poznat po harizmi i talentu, privatno je živeo skromno. Nosio je istu odeću godinama, verujući da je suština u onome što čovek jeste, a ne u onome što poseduje. Dobrota mu je bila prirodna, gotovo neprimetna, ali stalna. Pomagao je deci bez roditeljskog staranja, manastirima, kolegama, često anonimno. Nagrade koje je dobijao prosleđivao je drugima, smatrajući da je njihova vrednost u deljenju.
- O tim aspektima njegove ličnosti pisao je i portal Blic, ističući da su se nakon sahrane javljali ljudi koji su tek tada otkrili koliko im je Marko pomogao u najtežim trenucima. Takva svedočanstva dodatno su osvetlila njegov karakter – čoveka koji nije tražio priznanje, već je delovao iz potrebe da pomogne.
Njegov život bio je obeležen i teškim zdravstvenim borbama. Nakon operacije raka želuca 2008. godine, živeo je još trinaest godina, ispunjenih radom, ljubavlju i posvećenošću. Smrt je došla kao posledica komplikacija izazvanih koronavirusom, ali sećanje na njega ostaje snažnije od svake bolesti.
Marko Živić nije bio samo glumac. Bio je brat koji pamti snežne večeri, prijatelj koji deli pljeskavicu, umetnik koji poštuje publiku i čovek koji veruje da dobrota ima smisla. Njegova priča ostaje kao tiha opomena da su najveći tragovi često oni koji se ne vide odmah, ali se osećaju zauvek
