Zoran Rankić, glumac poznat po nezaboravnoj ulozi gospodina Popare u kultnoj srpskoj seriji “Srećni ljudi”, bio je jedan od onih umetnika čiji likovi i uloge ostaju zauvek urezani u pamćenje publike. Iako je tokom svoje karijere ostvario veliki broj uspeha, Rankić je bio daleko od scene i svetlosti reflektora u privatnom životu.
- Njegova priča nije bila ispunjena medijskim sjajem, ali je nosila duboku i tišinu koja je govorila mnogo više od reči.Iako je stekao slavu, Rankić je uvek bio osoba koja je izbegavala dramatične ispratke i glomazne ceremonije. Njegovo poslednje poštovanje prema životu i smrti bilo je jednako jednostavno i tiho kao i njegov život.
Na njegovoj sahrani, koja je održana na Novom bežanijskom groblju, prisustvovalo je svega tridesetak ljudi. Među njima, samo dvoje glumaca iz njegovog sveta – Ljiljana Jakšić i Vlasta Velisavljević – došli su da mu oda poslednju počast. Nije bilo pompe ni novinskih naslova, ali su oni koji su ga poznavali, znali da njegova tišina nosi mnogo veće značenje od svake pompe.
- Poslednji dani Zorana Rankića bili su obeleženi bolešću koja mu je oduzela samostalnost. U bolnici “Sveti Sava”, gde je proveo poslednje mesece, Rankić je nastojao da ponovo stekne nezavisnost, ali više nije mogao da hoda niti da brine o sebi. Iako je bio okružen pažnjom, Rankić je izbegavao samilost i nikada nije tražio tuđu pomoć. Njegova jedina svakodnevna podrška bila je sestra Mirjana, koja je takođe bolovala od autoimune bolesti. Nažalost, sestra mu je preminula nekoliko meseci pre njega, a Zoran je otišao samo mesec dana nakon nje. Njihova tiha, porodična povezanost završila se gotovo u isto vreme, kao da su oboje čekali kraj koji je došao u tišini.
Rankić je poslednje godine svog života posvetio pisanju, kao jedinom načinu da komunicira sa svetom. Još uvek u dobrom mentalnom zdravlju, završio je dve knjige “Neobjavljeno vreme” (I i II), koje su postale njegov poslednji trag. Iako se povukao iz javnosti, njegov talenat nije bio zaboravljen. Njegov život, poput njegovog stvaralaštva, ostavio je neizbrisiv trag u srcima onih koji su ga poznavali. Svi oni koji su ga posetili tokom bolesti, kao i kolege i prijatelji koji su ga volele, potvrdili su da Zoran Rankić nije bio sam. Bio je voljen, iako tiho, u svom okruženju, gde su njegovu tišinu i skromnost cenili.
- Iako Rankić nikada nije voleo ceremonijalne oproštaje, poslednji put se oprostio i od pozorišta. Prilikom planiranog oproštaja u Beogradskom dramskom pozorištu, on je jednostavno odlučio da pobegne od govora i aplauza. Zaključao se u šminkernici, uzeo krejon i na ogledalu napisao “Živela sloboda”. Ovaj potez bio je njegov način da pokaže koliko je strog prema samom sebi i koliko nije želeo da bude deo formalnih oproštaja. Njegova poruka je bila jasna: nije želeo da bude zaboravljen, ali nije želeo ni da bude predmet patetike.
Zoran Rankić preminuo je 9. decembra 2019. godine, ostavljajući za sobom lik gospodina Popare, lika koji je nastavio da živi kroz seriju, ali i kroz ljude koji su ga poznavali. Iako je poslednji ispraćaj bio skroman, ono što je ostavio za sobom bilo je mnogo vrednije od bilo kog broja prisutnih na njegovoj sahrani. Rankić je bio osoba koja je ostavila trag u životima ljudi kroz svoju umetnost i svoju skromnost, bez potrebe za aplauzima ili publicitetom. Njegov život, iako tiši od drugih, nosi poruku koja će trajati – da je najlepši život onaj koji ostavi trag u srcima drugih.
Na poslednjem ispraćaju bilo je samo nekoliko ljudi, ali je tišina bila glasnija od bilo kog govora. Zoran Rankić je možda bio zaboravljen u velikim naslovima, ali nije bio zaboravljen u srcima onih koji su ga poznavali, jer je on bio čovek koji je svojim delima i tišinom stvorio mostove koji su trajali
