U srcu Beograda, na prometnoj Knez Mihailovoj ulici, dečak je svirao violinu sa željom da spasi život svoje majke. Njegovo ime bilo je Luka, a sviranje Baha u hladnoj, vetrovitoj noći bilo je sve što je imao da spasi njenu životnu borbu.
- Nažalost, uprkos njegovoj savršenoj izvedbi, kofer ispred njega bio je skoro prazan, tek sa nekoliko kovanica i zgužvanih novčanica. Niko nije stao. Grad je bio previše zauzet svojim dnevnim brigama da bi se zaustavio i primetio dečaka na ulici.
Luka nije svirao za sebe. Njegova majka ležala je u bolnici samo nekoliko ulica dalje, a njeno disanje postajalo je sve pliće. Trebalo joj je hitno lečenje, eksperimentalni lek koji osiguranje nije pokrivalo. Doktor je bio jasan: “Ako ne dobije dozu večeras, bojim se da ulazimo u kritičnu fazu.
” Luka je bio svestan vremena, znao je da mu je svaki trenutak dragocen. Suze su mu se mešale sa znojem, ali nije stajao. Svirao je još brže, očajnički verujući da je muzika jedina stvar koja ga može spasiti. Ipak, uprkos njegovoj borbi, zvuk violine nestajao je u buci grada.
- I onda je došao čovek u crnom odelu. Visok, sa sivim pramenovima kose, stajao je iznad njega. Bio je to Gospodin Babić, najmoćniji biznismen u Beogradu, poznat po svojoj nemilosrdnosti i brutalnoj poslovnoj praksi. Luka nije znao šta da očekuje, ali je bio siguran u jednu stvar – nije mogao da odustane. I dok je dečakov pogled bio pun molbi, Babić nije gledao ni u violinu ni u novac koji je Luka skupio. Gledao ga je pravo u oči, a onda, iznenada, zgrabio violinu i slomio je o pločnik. Zvuk pucanja drveta bio je oštar i konačan. Luka je pao na kolena, bespomoćno jecajući dok je gledao u delove svog uništenog života.
Gospodin Babić je, međutim, imao još nešto u planu. Na pločniku je ostavio teški kofer, a Luka je stajao, u šoku, ne verujući šta se upravo desilo. Babić je otišao, ostavljajući ga u tišini i praznini. Luka je gleda u kofer sa strahom, a srce mu je bilo ispunjeno očajem. Znao je da je njegov jedini most do majčinog lečenja sada uništen. U trenutku potpune bespomoćnosti, obuzeo ga je neodoljiv osećaj straha i nade. Nije znao šta da očekuje od kofera, ali nije mogao da sedi mirno.
- Sa teškim korakom, Luka je uzeo kofer i potrčao prema bolnici, nadajući se da će, makar i na neki način, moći da spasi svoju majku. U trku je jurio kroz Beograd, ne obazirući se na ljude ni na prepreke koje su mu stajale na putu. Ušao je u bolnicu, gledajući umorno lice doktora koji je izlazio iz majčine sobe. Luka je vrisnuo, pokazujući mu kofer i govoreći da ima novac, ali sve to nije bilo dovoljno za lek. Doktor je samo slegnuo ramenima, govoreći da je već kasno. Luka nije mogao da prihvati da je prekasno. Podigao je kofer i bacio ga na zid bolnice, nadajući se da će se otvoriti i otkriti nešto, bilo šta, što bi mu moglo pomoći.
I tada, u trenutku krajnjeg očaja, kofer je popustio. Novčanice su poletjele iz njega, prekrivajući hodnik bolnice. Luka je stajao, zbunjen, dok su sestre i doktor ostali zapanjeni prizorom. Međutim, ono što je najviše iznenadilo Luku bio je sadržaj unutrašnje koverte u koferu. Na papiru je pisalo: “Tvoj otac je bio moj učitelj violine. Ovo je njegova violina. Razbio sam je jer si je ponizio projačeći. Idi i kupi novu. Tvoj otac ti nije ostavio dugove, ostavio ti je mene. Gospodin Babić.” U tom trenutku, Luka je shvatio. Ova tragedija nije bila samo test njegove izdržljivosti, već i poklon za novi život, šansu za novu budućnost.
Za godinu dana, Luka je stajao na sceni, držeći novu violinu. Njegova majka je bila u prvom redu, zdrava, srećna, sa suzama radosnicama koje su tekle niz njeno lice. Luka je svirao za nju, ali i za sebe, za sve one koji su verovali u njega, čak i kada je bio na ivici. U loži je sedeo Gospodin Babić, sa skromnim osmehom ponosa, klimajući glavom. On je bio taj koji je Luku vodio do njegove nove šanse. Svi su znali da, iako je violina bila slomljena, Luka nije bio.
