Duško Radović godinama je bio jedan od najprepoznatljivijih glasova Beograda, čovek čije su jutarnje misli istovremeno nasmejavale građane i izazivale nervozu u političkim krugovima. Njegov program „Beograde, dobro jutro“ prestao je da se emituje krajem 1982. godine, nakon što su njegove satirične poruke postale predmet rasprava u partijskom vrhu, a jedna rečenica posebno se pamti kao trenutak posle kojeg je pritisak postao mnogo ozbiljniji.
Za veliki broj Beograđana jutro bez Duška Radovića gotovo da nije moglo da se zamisli. Njegov promukli glas stizao je iz „Beograđanke“ rano ujutro, a kratki aforizmi bili su dovoljno jasni da ih razume svako, ali i dovoljno oštri da se iza nekoliko reči prepozna mnogo šira poruka. Ljudi su ih pamtili, prepričavali na poslu, u prevozu i na ulici, dok su ih oni na vlasti sve pažljivije slušali.
Radović nije pripadao samo svetu radija. Pisao je pesme, priče, drame, skečeve, songove, najave i aforizme, a njegov književni i novinarski opus ostao je mnogo širi od emisije po kojoj ga veliki deo publike pamti. Matija Bećković opisao ga je izrazom „priznatim genijem nepriznate književnosti“, dok je za njegovu sposobnost da i najkraćem tekstu da težinu govorio da je čovek koji je umeo da piše reklame kao da piše zakone.
Pesnik koji nije voleo da ga zovu pesnikom
Zanimljivo je da sam Radović nije previše voleo kada bi ga predstavljali kao pesnika. Imao je svoj, pomalo ironičan odnos prema toj ulozi i često je pokušavao da izbegne svečane definicije sopstvenog rada. Za sebe je radije govorio da je dokoličar, jer je upravo u dokolici video prostor za humor, posmatranje i zapažanje ljudi i sveta.
„Jedino dokoličari imaju vremena i razloga da se bave takvim stvarima kao što su humor, posmatranje, zapažanje drugih i istovremeno imaju osećanje krivice. Mislim da su pola sveta radni ljudi bez duha, a pola dokoličari. To se najbolje vidi na selu. Tamo se tačno zna šta je ozbiljno, šta neozbiljno. Pisati pesme je neozbiljno, svirati je neozbiljno. Ista ta podela, samo manje vulgarizovana, postoji i dalje. Ali, mislim, bilo bi dosadno živeti da nema dokolice i dokoličara“
— Duško Radović
Takav odnos prema sebi bio je deo njegove prepoznatljive ironije. Nije se postavljao kao propovednik niti je svoje aforizme predstavljao kao konačne istine. Njihova snaga upravo je bila u tome što su zvučali jednostavno, gotovo usputno, a često su otvarali pitanja o svakodnevici, vlasti, društvu, karakteru ljudi i sitnim slabostima koje svi prepoznaju.
U jednom intervjuu govorio je i da je prava mudrost ne shvatati ništa previše ozbiljno, uz priznanje da ni sam nije dovoljno mudar da to pravilo uvek primeni. Neke stvari, rekao je, ipak je uzimao ozbiljnije nego što zaslužuju. Upravo će se ta njegova osetljivost prema javnom prostoru, odgovornosti i slobodi reči kasnije pokazati važnom kada je njegova emisija došla pod politički pritisak.
„Beograde, dobro jutro“ vremenom je prerastao format običnog jutarnjeg programa. Radović nije držao duge govore. Nekoliko rečenica često je bilo dovoljno da publika razume na šta cilja. Upravo su ti kratki komentari, koji su građanima donosili humor i prepoznatljivu dozu cinizma, postajali sve neprijatniji za pojedine predstavnike tadašnje političke elite.
POZADINA DOGAĐAJA
Posle smrti Josipa Broza Tita politička atmosfera u zemlji bila je posebno osetljiva. Prema navodima iz izvornog teksta, Radovićeve jutarnje aforizme pratili su i visoki funkcioneri, među kojima Ivan Stambolić i general Nikola Ljubičić. Ono što je publika doživljavala kao britku satiru, deo političkog vrha sve češće je posmatrao kao problematičnu političku poruku.
Aforizmi koji su počeli da smetaju političkom vrhu
Prema pisanju izvora, general Nikola Ljubičić navodno se žalio bivšem gradonačelniku Beograda Branku Pešiću zbog Radovićevih jutarnjih poruka. Pešić je, kako se navodi, cenio Duška i nije pridavao veliki značaj takvim primedbama. Ipak, političko nezadovoljstvo nije prestajalo, a njegove rečenice počele su da se analiziraju ozbiljnije nego ranije.
„Jesi li čuo šta je onaj ludak jutros rekao!“
— Nikola Ljubičić, prema navodima iz izvora
U tekstu se navodi i priča koju je kasnije preneo Brana Radović, Duškov brat. Prema njegovim rečima, jedan od svedoka ispričao mu je nakon Duškove smrti da se Ivan Stambolić jednom prilikom, u društvu prijatelja na vikendici, požalio zbog Radovićevih nastupa u programu. I taj detalj prenošen je kao pokazatelj koliko su aforizmi izašli iz okvira obične zabave i postali predmet razgovora među visokim funkcionerima.
„Onaj Radović opet ne pazi šta priča, moram sutra da mu izvučem uši“
— Ivan Stambolić, prema priči koju je preneo Brana Radović
Kao posebno značajna ostala je zapamćena jedna Radovićeva rečenica emitovana u programu. Izvor je opisuje kao kap koja je prelila čašu, jer je izgovorena u politički veoma osetljivom periodu i mogla se tumačiti kao direktna kritika tadašnjih nosilaca moći.
„Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih“.
Nakon toga Radović je postao tema ozbiljnijih partijskih rasprava. Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 8. novembra 1982. razmatralo je, kako je navedeno, „aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti“, a zaključci su objavljeni 16. novembra. U njima je posebno pomenuta popularna satirična emisija „Beograde, dobro jutro“.
„Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji ‘Beograde, dobro jutro’ u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.“
— Zaključak Predsedništva CK SKS, prema izvornom tekstu
Emisija je ugašena, a ponudu za povratak je odbio
Ubrzo nakon partijskih kritika emisija je prestala da se emituje. Stari Beograđani, prema tekstu, pamtili su period u kojem je telefon redakcije zvonio zbog građana koji su želeli da se Duško vrati u jutarnji program. Kraj 1982. godine tako je označio i kraj njegovog svakodnevnog obraćanja publici koja ga je godinama slušala u sedam ujutro.
Posledice takve odluke, međutim, nisu ostale samo u programskom rasporedu. Izvor navodi da je političko rukovodstvo vremenom shvatilo koliko je nezadovoljstvo javnosti veliko. Krajem 1983. godine Radoviću je ponuđeno da se emisija ponovo vrati, ali je on odbio da prihvati povratak pod takvim okolnostima.
Njegov odgovor postao je jedna od najpoznatijih rečenica koje se vezuju za taj period. Bio je kratak, bez patetike i potpuno u skladu s načinom na koji je inače govorio i pisao.
„Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme“
— Duško Radović
Tom odlukom zatvorio je mogućnost da ponovo izgovara čuveno „Beograde, dobro jutro!“ u programu iz kojeg je prethodno uklonjen. Njegov stav nije bio samo odbijanje konkretnog predloga, već i poruka o granici koju nije želeo da pređe. Kada jednom nekome oduzmete glas, iz njegovog odgovora moglo se razumeti, ne možete očekivati da će se vratiti čim političke okolnosti postanu povoljnije.
ŠIRA SLIKA
Priča o ukidanju emisije Duška Radovića ostala je važna i izvan njegove lične biografije. Ona pokazuje koliko je satira u politički kontrolisanom javnom prostoru mogla imati težinu ozbiljnog političkog komentara. Radović nije govorio dugim programskim govorima, već aforizmima od jedne ili dve rečenice, ali je upravo njihova sažetost činila poruku snažnom i lako prenosivom među ljudima.
Bolest, poslednje godine i rečenica koju je rekao prijatelju
Prema izvornom tekstu, ukidanje emisije Radović je podneo mnogo teže nego što je pokazivao ljudima oko sebe. Nakon toga njegovo zdravstveno stanje se ozbiljno pogoršalo. Nema osnova da se iz dostavljenog teksta medicinski zaključuje da je upravo gašenje emisije bilo uzrok bolesti, ali izvor jasno navodi da je taj period za njega bio veoma težak.
Kada ga je prijatelj Milovan Vitezović posetio tokom bolesti, Radović mu je rekao rečenicu koja je kasnije često navođena kao jedan od njegovih najličnijih osvrta na ono što mu se dogodilo. I tada je govorio na način po kojem je bio prepoznatljiv — kratko, precizno i bez velikih reči.
„Najvažnije je umeće razlikovanja važnog od nevažnog. Tu je granica između bolesti i zdravlja. Ja sam to pobrkao. Sada me leče“
— Duško Radović, prijatelju Milovanu Vitezoviću
Dušan Radović umro je 16. avgusta 1984. godine. Prema navodima iz izvora, na njegovoj sahrani okupilo se oko 10.000 ljudi. Pominje se i veliko prisustvo policije, kao i radio-veze koje su se čule oko mesta na kojem se masa okupila da ga isprati.
Za čoveka čiji je glas u jednom trenutku sklonjen iz etra, završna slika bila je gotovo simbolična: hiljade ljudi došle su da se oproste od njega. Njegove emisije više nije bilo, ali su aforizmi već nastavili sopstveni život, prenoseći se od čoveka do čoveka i dugo nakon što je mikrofon pred kojim ih je izgovarao utihnuo.
Radović je tako ostao zapamćen ne samo kao autor „Plavog zeca“, pesnik, novinar i satiričar, već i kao jedan od retkih ljudi čija je jedna jutarnja rečenica mogla istovremeno nasmejati grad i uznemiriti politički vrh. Možda upravo zbog toga priča o njegovom „ućutkavanju“ i danas zauzima posebno mesto u sećanju na njegov rad: emisija je mogla biti ugašena, ali njegove reči nisu nestale zajedno sa njom.
