Ivo Andrić, jedan od najvažnijih pisaca Jugoslavije, imao je poslednje trenutke života ispunjene introspekcijom i dubokim razmišljanjima o prolaznosti postojanja.
- Njegova smrt je bila tiha, dostojanstvena i mirna, kao što je i živeo. Muharem Bazdulj, u svojoj knjizi „Ivo Andrić – Život u dvanaest meseci“, pruža detaljan prikaz poslednjih meseci života velikog pisca, kroz beleške, svedočanstva i lekarske izveštaje.
Pre nego što je doživeo prvi moždani udar, 1974. godine, Ivo Andrić je svesno pristupio svom kraju. Naime, 5. decembra iste godine, pozvao je Gvozdena Jovanića i Milana Đokovića kako bi im saopštio svoju poslednju volju i potpisao testament. U tom trenutku, Andrić je još uvek imao kontrolu nad svojim nasleđem i želeo je urednost i dostojanstvo u poslednjim trenucima života. Ovo svedoči o njegovom karakteru, čoveku koji je i u najtežim trenucima ostao dosledan svojim vrednostima.
- Već nekoliko dana nakon toga, 16. decembra, Andrić je doživeo moždani udar. Kućna pomoćnica zatekla ga je na dvorišnom balkonu, bosonogog, bledog i polugolog, kako gleda u praznu tačku i ponavlja reči: „To je strašno, užasno je.“ Ova scena, prema Bazdulju, predstavlja simboličnu sliku pisca koji je ceo život posmatrao mračnu stranu ljudske sudbine, a sada se suočavao sa sopstvenim strahom od smrti. Iako su mu lekari brzo ukazali pomoć, stanje mu se nije stabilizovalo, a 19. decembra zdravlje mu je naglo pogoršalo. Dok je boravio u bolnici, izgledalo je kao da je na granici između sna i jave, ali bio je potpuno svestan da mu je kraj blizu.
Ivo Andrić je preminuo 13. marta 1975. godine, u 83. godini, ostavivši dubok trag u kulturnoj i literarnoj baštini bivše Jugoslavije. Njegova sahrana bila je velika komemoracija, na kojoj su se okupili brojni intelektualci i javne ličnosti. Među njima su govorili Josip Vidmar, Skender Kulenović, Pavle Savić i Kiro Gligorov, dok je glumac Ljuba Tadić čitao odlomke iz Andrićevih dela.
Prema Bazdulju, na komemoraciji su Beograđani u velikom broju došli da oda poslednju počast ovom velikom piscu – oko deset hiljada ljudi je prisustvovalo njegovoj sahrani, što je samo dokaz njegovog značaja i mesta koje je zauzimao u kolektivnom pamćenju.
- Bazdulj u svojoj knjizi prenosi i Andrićeve lične zabeleške, koje su kasnije objavljene u zbirci „Znakovi pored puta“, a iz kojih se jasno vidi duboka introspektivnost i svesnost predstojeće smrti. Andrić je razmišljao o starenju, o tome kako sa godinama dolaze misli s kojima se teško može pomiriti. Razmišljao je o tome kako vreme prolazi i kako smrt dolazi polako, kao neminovna stvarnost koju niko ne može izbeći.
Kroz ovu knjigu, Bazdulj nas uvodi u duboku filozofiju Iva Andrića, čoveka koji je život posvetio razumevanju duše i sudbine ljudi na Balkanu. Iako je Andrić bio poznat po tome što je često govorio o patnjama, borbama i tami ljudskog života, njegov kraj je bio tiho pomirenje sa sopstvenim životom i smrću, koja je bila neizbežna.
Danas, Andrićev spomenik u Višegradu, gde je rođen, kao i njegova urna na Novom groblju u Beogradu, sa jednostavnim natpisom „Ivo Andrić, 1892–1975“, govore više od bilo kojih reči o njegovom životu. Bez epita, bez velike pompe, njegovo ime i prezime su dovoljna za sve. Njegovo životno delo govori samo za sebe, a poruka o ljudskoj istrajnosti, tišini i unutrašnjoj patnji nastavlja da živi kroz njegove književne radove.
