U doba Drugog svetskog rata, mnogi roditelji su gubili svoje živote na frontovima, a njihova deca su ostajala bez ikakve zaštite i ljubavi. Da bi ih sačuvali od opasnosti, mnoge zemlje su odlučile da ih evakuišu na sigurno.
- U tom periodu, 200.000 siročadi iz Rusije je bilo smešteno u Uzbekistan, a tamošnji ljudi su pružali utočište deci iz sirotišta. Među njima je bio i kovač iz Taškenta, Šahmed Šamahmudov, koji je, iako već stariji, sa suprugom odlučio da primi decu iz sirotišta. Bez svoje biološke dece, oni su želeli pružiti dom onima kojima je bio najpotrebniji. Ovaj plemeniti gest je promenio život 15 mališana, koji su zajedno sa novim roditeljima započeli novi život.
Jedan od tih mališana bio je i dečak po imenu Nagmat, kojem je ime, u prevodu sa uzbečkog, značilo “poklon”. Ovaj dečak, dvogodišnji mališan, nije imao nijednu informaciju o svojoj prošloj porodici.
- Tokom godina, deca koja su došla u porodicu Šamahmudov su odrastala zajedno u harmoničnom okruženju, daleko od rata, daleko od bola koji su proživljavali u prošlim danima. Uz sve što im je Šahamudov sa suprugom pružao, deca su naučila kako da cene ljubav, poštovanje, ali i rad. Svi su ih odgajali po uzbekistanskim tradicijama, sa željom da ih nauče vrednostima koje će ih pratiti tokom celog života.
Neka deca su nakon rata uspela da pronađu svoje rođake, dok su druga ostala u domovima hranitelja. Neke su priče tragične, poput one o dečaku Feđi, čija je baka, sa tugom u srcu, odlučila da ga pošalje u Aziju kako bi preživeo. Feđa je završio u sirotištu, pa kasnije u porodici Šamahmudov. Tokom svog života, Feđa je prošao kroz mnogo teškoća, ali nije zaboravio ljubav koju je osećao prema svojim “roditeljima”.
- On je odrastao, završio školu i osnovao svoju porodicu. Iako su prošli decenije, jedan poziv iz Ukrajine doveo ga je do trenutka koji mu je promenio život – pronašao je svoju staru baku. Nevjerojatno je bilo što, nakon 50 godina, baka Darja, tada već u 105. godini, prepoznala svog unuka po karakterističnom rodnom belemenu na grudima.
- U porodici Šamahmudov nisu samo deca uživala ljubav i pažnju. Iako je njihov broj stalno rastao, domaćinstvo je bilo ispunjeno ljubavlju, razumevanjem i međusobnim poštovanjem. Deca su učila da pomažu jedni drugima, a mnogi su se odlučili da osnuju svoje porodice. Tako su, na primer, Uzbekistanka Muazam i beloruski dečak Miša odrasli zajedno i kasnije se venčali. Olga, Moldavka koja je takođe odrasla u porodici Šamahmudov, i dalje živi u Taškentu, gde je nastavila svoj život.
Spomenik porodici Šamahmudov postavljen je u centru Taškenta, na mestu gde se često okupljaju ljudi, kako bi im se odala počast. Spomenik prikazuje Šahamuda, kako stoji sa širom raširenim rukama, grleći svoju decu i dajući im ljubav. Pored njega, sedi njegova žena, Bahri, koja je zajedno sa njim ugradila svoje srce u stvaranje ovog nesvakidašnjeg doma. Iako je Šahmed umro 1970. godine, njegova žena Bahri je nastavila da živi u Taškentu, čuvajući uspomenu na svoju porodicu.
- Porodica Šamahmudov postala je simbol humanosti i velikodušnosti u Uzbekistanu. U srcima mnogih koji su odrasli u njihovoj brizi, žive uspomene na bezuslovnu ljubav koju su primili. Oni koji su odrasli uz Šamahmudove i dalje nose sa sobom sećanje na tople trenutke provedene sa njima, a čitav život im je bio oblikovan vrednostima koje su im ugradili njihovi “roditelji”.
Zahvaljujući Šahamudu i njegovoj supruzi, mnogi mališani su stekli dom i ljubav koju nisu imali. Kroz sve to, porodica Šamahmudov je postala svetli primer hrabrosti i saosećanja, a njihova priča je testament snazi ljudskog duha i snazi ljubavi koja ne zavisi od bioloških veza
