Životna priča Dragiše Stankovića, čoveka kojeg je javnost poznavala pod nadimkom Čelik, ostala je zapamćena kao jedna od onih sudbina koje deluju nestvarno, gotovo filmski, ali su se zaista dogodile.
- Njegov put od dečaka iz malog mesta do boksera o kome se pričalo širom Jugoslavije bio je obeležen ogromnom disciplinom, nepopustljivim karakterom i odlukama koje su često imale visoku cenu, ali su mu omogućile da sačuva ono što je za njega bilo najvažnije – dostojanstvo.
Rođen u Vlasotincu, Dragiša je vrlo rano shvatio da snovi ne mogu da se ostvare bez hrabrosti i napornog rada. Kao tinejdžer odlazi u Niš, grad u kojem nastavlja školovanje i pravi prve ozbiljne korake u sportu koji će ga obeležiti za ceo život.
- Boksom počinje da se bavi sa svega sedamnaest godina, a već ubrzo postaje jasno da se ne radi o prosečnom talentu. Njegova fizička snaga bila je impresivna, ali ono što ga je izdvajalo bila je mentalna čvrstina. Samo nekoliko godina kasnije, dok je tek zakoračio u punoletstvo, dobija kapitensku traku prvog tima, što je u to vreme bilo gotovo nezamislivo.
Tokom karijere odradio je neverovatnih 540 mečeva i doživeo svega dvanaest poraza. Još fascinantniji podatak je da nikada nije bio nokautiran, što je u svetu boksa ravno čudu. Bio je dvostruki prvak Jugoslavije, osvajao je turnire širom Evrope, a titula šampiona Pariza dodatno je potvrdila njegovu reputaciju. Devet sezona nosio je dres državne reprezentacije i važio za boksera koji ne zna za strah, ali zna za granice koje sam sebi postavlja.
- Ipak, upravo ti principi doveli su do jednog od najdramatičnijih trenutaka u njegovom životu. Sedamdesetih godina, tokom boravka u Nemačkoj, suočio se sa otvorenom ucjenom. Njegov tadašnji menadžer zahtevao je da namerno izgubi meč protiv domaćeg šampiona, i to spektakularnim nokautom u drugoj rundi. U zamenu mu je nuđena ogromna suma novca, ali i zaprećeno uništenjem karijere ukoliko odbije. Za Čelika izbor nikada nije bio upitan – novac nije mogao da nadjača obraz. Umesto dogovorenog poraza, nemačkog boksera je doslovno izbacio iz ringa, šokiravši publiku i organizatore.
Posle tog meča, o njemu su pisali svi vodeći nemački mediji, nazivajući ga “divljim Jugoslovenom” koji ne priznaje autoritete. Ipak, iza te etikete krila se duboka razočaranost sistemom i spoznaja da u sportu više nema mesta za njega. Sa samo 31 godinom, u zenitu snage, odlučuje da se povuče. Bila je to svesna odluka čoveka koji nije želeo da mu iko diktira kako da izgubi.
- Po završetku sportske karijere, Dragiša se nije povukao iz javnog života. Okušao se u ugostiteljstvu, zatim u preduzetništvu, pokrenuvši lanac kioska i proizvodnju kafe koja je nosila njegovo ime. Bio je poznat po boemskom duhu, dugim noćima u kafanama i druženjima sa ljudima iz sveta umetnosti i estrade. Posebno je voleo muziku, a prijateljstvo sa Tomom Zdravkovićem ostalo je zapamćeno kao spoj dve snažne, emotivne ličnosti koje su razumele težinu života.
Njegov krug prijatelja obuhvatao je i glumačke legende, a često se prepričavaju anegdote sa snimanja filma o bokserima, gde je bio rado viđen gost. Iako je važio za kontroverznog, oni koji su ga zaista poznavali znali su da se iza snažne spoljašnjosti krije čovek velikog srca i izraženog osećaja za pravdu. Tuče van ringa nije voleo, ali nije podnosio nepravdu, naročito kada su slabiji bili ugroženi.
- Tokom 1999. godine, u vreme bombardovanja, pokazao je koliko mu je stalo do zemlje u kojoj je živeo. Bez velike pompe, donirao je vojsci trideset tona kafe i odrekao se svoje penzije u korist države. To je učinio tiho, bez potrebe da bude viđen ili hvaljen, smatrajući da je to najmanje što može da učini u teškim vremenima.
Ipak, najvećim uspehom nikada nije smatrao titule ni novac. Porodica je za njega bila svetinja, oslonac koji je uvek stajao iznad svega. Njegovi najbliži pamte ga kao strogog, ali pravednog čoveka, koji je učio mlađe da se snaga ne meri samo mišićima. Istovremeno, bio je poznat po ljubavi prema igrama na sreću. Kazino, poker i klađenje bili su deo njegovog života, ali i tu ga je pratila neverovatna sreća.
- Dobitak na Lotou, i to čak dva puta, zvuči kao urbana legenda, ali u njegovom slučaju bio je stvarnost. Prvi put osvojio je tadašnju “peticu”, a drugi put “sedmicu”, i ono što je sve ostavilo bez reči jeste činjenica da o tome nije govorio ni porodici. Godinama kasnije, kada je istina isplivala na videlo, njegova supruga je doživela šok koji je završio nesvesticom na pijaci. Ta anegdota danas se prepričava kao dokaz koliko je Čelik bio specifičan i nepredvidiv čovek.
Pored Lota, zabeležio je i četrnaest velikih dobitaka na sportskoj prognozi, od čega čak šest uzastopnih. Njegovi unuci svedoče da su se danima pravile kombinacije i listići, u vreme kada nije bilo računara, već samo olovka, papir i intuicija. Iako je mnogo ulagao, sreća mu je često vraćala višestruko.
Dragiša Stanković preminuo je u Nišu u 76. godini života, nakon moždanog udara. Otišao je tiho, ali je za sobom ostavio priču koja i danas izaziva divljenje. Njegov život ostaje dokaz da snaga nije samo u pobedama, već u odlukama koje čovek donosi kada je najteže
