Ljubavna priča jednog od najvećih slikara sa ovih prostora i danas se prepričava sa dozom neverice, tuge i fascinacije. Kako otkriva „Stil“, život Petra Lubarde bio je ispunjen kontrastima između monumentalne umetnosti i lične tišine, između svetske slave i privatne tame.
- Iako je važio za čoveka blage naravi, skromnog ponašanja i gotovo asketske posvećenosti radu, njegov emotivni život bio je sve osim jednostavan. U središtu te priče nalazila se Vera Protić, žena koju su savremenici opisivali kao najfatalniju Beograđanku svog vremena, ali i kao osobu snažne, često zastrašujuće energije.
Petar Lubarda bio je neumorni stvaralac. Satima, nekada i po šesnaest sati dnevno, boravio bi zatvoren u ateljeu, radeći bez pauze. Čak ni obroci nisu imali moć da ga odvoje od platna – večeru bi prekidao kako bi dodao još jedan potez četkicom, još jedan detalj koji mu se činio neophodnim.
- Njegove slike bile su velikih formata, zahtevne i fizički iscrpljujuće, a rad na njima često je podrazumevao sate stajanja i potpune koncentracije. „Blic“ podseća da je za čuvenu „Kosovsku bitku“ uradio bezbroj skica i verzija pre nego što je završio konačno delo. Bio je čovek koji je voleo poeziju, filozofiju, klasičnu i modernu muziku, slušao džez i Bitlse, i u svom domu imao veliki tranzistor koji je prenosio zvuke sveta dok je on stvarao.
Zbog međunarodnih priznanja i ugleda, postao je i jugoslovenski kulturni diplomata, ali koliko je u umetnosti bio apstraktan i snažan, toliko je u privatnom životu ostajao zatvoren i mističan. Njegova veza sa Verom Protić brzo je postala legenda beogradskih krugova. Vera je važila za izuzetnu lepoticu – imala je gustu crnu kosu i prodorne oči koje su istovremeno privlačile i uznemiravale. Često ih je skrivala iza velikih naočara, ali njen pogled niko nije mogao da zaboravi. Petra je upoznala 1946. godine u ateljeu svog profesora, slikara Mila Milunovića, i kako je kasnije govorila, od tog trenutka se više nisu razdvajali.
- Venčali su se tiho, gotovo tajno, bez prisustva porodice. Iako je bila znatno mlađa, Petar ju je obožavao, opraštao joj hirove i gledao na nju sa nežnošću, često je doživljavajući kao dete. Putovali su van zemlje, donosili suvenire, družili se sa umetničkom i kulturnom elitom Beograda. „Kurir“ navodi da je Vera u mnogim aspektima bila i njegov menadžer – pisala je izveštaje sa izložbi, pratila prodaju slika i bila njegov najstroži kritičar. Sam Petar je u intervjuima priznao da mu je upravo supruga često bez ulepšavanja govorila šta ne valja na njegovim radovima.
Živeli su u dedinjskoj vili u Iličićevoj ulici, okruženi zelenilom nekadašnjih vinograda. Savremenici su ih opisivali kao neobično zaljubljen par, koji se gotovo nikada nije razdvajao. Ipak, kako su godine prolazile, njihova kuća se sve više zatvarala prema spoljašnjem svetu. Prijatelji i rodbina su polako gubili kontakt sa Petrom, dok je Vera birala sa kim će se družiti i koga će pustiti blizu. Postajalo je jasno da je ona dominantna figura u domu. Govorila je francuski, koristila šifrovane rečenice kako bi pred drugima sakrila privatne razgovore, a prema svedočenjima rodbine, nije dozvoljavala Petru da ostane nasamo čak ni sa najbližima.
- Komšije su ih retko viđale. Pozdravljali su se preko ograde, bez poseta i druženja. Vera gotovo nikoga nije primala u kuću, razgovori su se vodili preko prozora ili terase. Prema rečima ljudi iz okoline, Petar je zbog nje izgubio mnoge prijatelje. Iako je bio snažan i priznat umetnik, u emotivnom smislu nije imao snage da joj se suprotstavi. Jedan od njegovih bliskih rođaka tvrdio je da je slika „Čovek i zveri“ zapravo simbol njegove unutrašnje borbe i odnosa sa Verom.
Sredinom šezdesetih godina usledio je šok – razvod. Vera je napustila Petra zbog afere sa njihovim kumom, oficirom tadašnje tajne službe. Kako piše „Prestiž“, odlazak je bio brutalan: kamion je došao pred kuću, a radnici su po Verinom nalogu odneli gotovo sve – nameštaj, slike, lične stvari. Petar je ostao sam, fizički i psihički slomljen. Prijatelji su ga zatekli u zapuštenom stanju, neishranjenog i bolesnog, te su ga odveli u bolnicu. Lekari su tada upozoravali da mu je organizam ozbiljno iscrpljen.
- Iako se vremenom donekle oporavio i čak započeo novu vezu, Vera se ponovo pojavila u njegovom životu nakon misteriozne smrti njenog ljubavnika. Nedugo zatim, ona se vratila Petru, a njihov odnos se, prema svedočenjima komšija, vratio u staru kolotečinu izolacije i kontrole. Ponovo su se venčali, daleko od očiju javnosti. Petar je čak otišao u Indiju, tražeći mir i duhovni spas, ali se vratio ranije nego što je planirao, ostavivši neispunjena obećanja porodici.
Petar Lubarda preminuo je 1974. godine, u 67. godini života. Uzrok smrti nikada nije do kraja razjašnjen. Medicinska dokumentacija je nestala, a porodica je ostala bez odgovora. Postojale su sumnje da su toksične boje i lakovi koje je koristio uticali na njegovo zdravlje, ali su se u krugovima bliskim porodici pominjale i mračnije teorije. „Nova“ prenosi svedočenja da je sam Petar, u trenucima slabosti, govorio kako sumnja da ga Vera truje, ali da mu je njeno prisustvo bilo važnije od svega.
Njegova smrt zatekla je porodicu nespremnu. Na sahrani su se desile scene koje su ostavile dubok trag, a ubrzo nakon toga Vera je prekinula svaki kontakt sa njegovom rodbinom. Legat je otvoren bez njihovog znanja, a Petrova kuća je godinama kasnije zatečena zapuštena i obrasla u korov. Kako zaključuju „Večernje novosti“, ostala je priča o velikom umetniku koji je svetu dao remek-dela, ali je privatno platio visoku cenu jedne fatalne ljubavi. Njegov život i danas izaziva pitanja – gde prestaje genijalnost, a gde počinje lična tragedija
