U tradiciji srpske pravoslavne crkve, Zadušnice su dan posvećen sećanju na preminule, vreme kada se porodica okuplja kako bi molitvom i svećom odala počast voljenima koji više nisu među nama.
- Ovaj dan ima duboko duhovno značenje, ali tokom vremena razvili su se brojni običaji vezani za to kako se ovaj praznik slavi. Na groblju se osim cveća i sveća, sve češće donosi i hrana, a u nekim krajevima Srbije običaj je prerastao u pravu gozbu. Međutim, sveštenici upozoravaju da mnogi od tih običaja nisu u skladu sa hrišćanskom suštinom pomena, koja bi trebala da bude posvećena molitvi, a ne preteranoj hrani i piću.
Sveštenik Dušan objašnjava da osnovna dužnost vernika prema pokojnicima nije u donosenju hrane, već u molitvi za njihovu dušu. Na grob se donosi simbolička jela poput koljiva (obarenog i medom zaslađenog žita), koje se preliva vinom, kao i hleb i pogača, koji se lome i dele prisutnima, umočeni u med.
- Žito simbolizuje vaskrsenje, dok med predstavlja obećanje sladosti večnog života. Ova simbolička jela imaju duboko duhovno značenje i podsećaju vernika na to da je smrt samo prelaz u novi život. Hrana i piće, međutim, bez veze sa pomenom, kao što su trpeze na grobovima, samo skreću pažnju sa suštine i mogu biti znak nepoštovanja.
U poslednje vreme, sveštenici upozoravaju na preterivanje u običajima, posebno tokom pomena i daća, kada se okupljanje umesto da bude trenutak sećanja na pokojnika, pretvara u priliku za bogatstvo hrane, alkohola i ispraznih razgovora. Ovde, umesto molitve i razgovora o životu preminulog, često dolazi do prepirki i trivijalnih diskusija. Ovo sve skreće pažnju sa stvarne svrhe pomena, a to je molitva i dostojanstvo.
- Kao posledica toga, crkva savetuje da se uvek konsultujete sa svojim sveštenikom kako biste obezbedili da dan bude posvećen duhovnoj srži, a ne običajima koji mogu izgubiti smisao. Sveštenici podsećaju da se sahrana i pomen ne treba pretvoriti u priliku za ekscesne gozbe i da je suština u molitvi, tišini i poštovanju, a sve drugo može biti nepoštovanje prema pokojniku i njegovoj porodici.
Zadušnice, kao dan sećanja, trebalo bi da budu jednostavan trenutak tišine, molitve i poštovanja, a ne prilika za velike proslave. Sveštenik savetuju da se vernici posavetuju sa svojim duhovnikom kako bi izbegli greške koje bi mogle ukaljati duhovnu svrhu ovih svetih dana. Sahrana i pomen su, pre svega, molitveni čin, a sve drugo treba da bude u službi tog svetog čina. U suprotnom, običaji mogu postati nešto što nosi samo spoljašnju dimenziju, dok se unutrašnji smisao potpuno izgubi.
U zaključku, svaki pravoslavni vernik bi trebalo da potraži savet od sveštenika prilikom organizovanja pomena, kako bi se ceo događaj odvijao u skladu sa hrišćanskim učenjima i sa poštovanjem prema preminulima. Ponekad je potrebno podsećanje na to da su pravi običaji oni koji se temelje na molitvi, poštovanju i jednostavnosti, a ne na spoljnim manifestacijama i preterivanju. Na taj način Zadušnice ostaju dani koji zaista odražavaju duhovnu tradiciju i poštovanje prema dušama preminulih
