Deda Milutin, starac od osamdeset godina, živeo je mirnim životom u malom selu pored Čačka, gde je upravljao sa dva hektara plodne zemlje. Njegova njiva bila je dom za šljive “madžarke” i kukuruz koji su plodovi donosili izuzetne urodnosti.
- Milutin je tu zemlju naslio od svog oca, a njegov otac od svog, i ona je za njega bila mnogo više od obične imovine – bila je deo njegove porodice, vrednost koju je gajio i čuvao kroz generacije. Svaki deo zemlje, svaka biljka, svaki grumen imao je svoju priču. Za Milutina, zemlja je bila živući organizam koji rađa plodove, ali i sećanja na sve predke koji su na njoj radili.
Međutim, za njegovog unuka Stefana, zemlja je bila samo prepreka na putu do bogatstva. Stefan je bio mladić od dvadeset dve godine, sa završenom srednjom školom, pun snova o luksuznom životu. Njegov cilj nije bio da se posveti zemlji, već da uživa u modernim automobilima, noćnim izlascima i bogatstvu.
- Kada su investitori počeli da se interesuju za Milutinovu zemlju, Stefan je video priliku za ostvarenje svojih ambicija. Lokacija njegove njive bila je savršena za gradnju, i investitori su nudili ogromne sume novca. To je Stefan samo dodatno podstaklo u njegovoj želji da se reši “starog blata” koje je smatrano samo preprekom njegovim snovima. U njegovoj glavi, to je bila prilika za bogatstvo. “Deda, bre, razumi! Ova zemlja nam nudi bogatstvo!”, govorio je Stefan svom dedi.
Milutin je međutim imao potpuno drugačije viđenje. Iako je uviđao sve što Stefan govorio, bio je ubeđen da zemlja ima svoju neprocenjivu vrednost, koju novac ne može da zameni. “Papir izgori, ali zemlja rađa,” govorio je Milutin svom unuku, podsećajući ga na to da su šljive koje su rasle na njegovoj njivi nahranile mnoge generacije. Iako su ponude investitora bile primamljive, Milutin nije želeo da proda. Znao je da će zemlja doneti plodove još mnogo godina, možda i stotinu godina nakon njega. Ali Stefan je bio uporan i iz meseca u mesec vršio pritisak na dedu. Ubrzo, čitava okolina je pričala o tome da Milutin „leži na parama, ali se ponaša kao siromah“.
- Kada je Milutin preminuo, njegova smrt bila je tiha, ali duboko emotivna za njega i sve koji su ga poznavali. Neki kažu da je umro ne želeći da bude prisutan u trenutku kada bi Stefan prodao zemlju. Samo nedelju dana nakon sahrane, Stefan je prodao imanje. Potpisao je ugovor, uzeo ogromnu sumu novca i osećao se kao „kralj sveta“. Na tom mestu je ubrzo počela gradnja industrijskog kompleksa, a bageri su počeli da uništavaju plodnu zemlju. Stefan nije osećao žaljenje. Naprotiv, uživao je u luksuznom životu, kupujući BMW, ulazeći u kafiće, živeći životom na visokoj nozi, smatrajući da je pronašao „brzi put do uspeha“.
- Međutim, pet godina nakon prodaje, Stefanov život je postao mnogo drugačiji. Njegova zabava sa novcem je prestala, a skupi automobili i noćni izlazi bili su samo sećanje na srećne dane. BMW je bio slupan već prve godine, a ostatak novca otišao je na kocku i loše investicije. Stefan je ubrzo shvatio da nije znao kako da upravlja novcem. Danas, u svojim dvadesetim, Stefan izgleda kao da ima četrdeset. Živi kao podstanar u vlažnom suterenu i radi na građevinskim poslovima za dnevnicu. Ironija njegovog života postala je još očiglednija kada se jednog vrućeg letnjeg dana vratio sa posla i stao pored onog mesta koje je nekada bilo njegova dedovina.
Gledajući nekadašnju njivu, koja je sada bila zauzeta betonskim magacinom, Stefan je shvatio duboku istinu. Zamišljao je svog dedu Milutina, kako sedi pod šljivom i uživa u plodovima koje je sam posadio. “Beton ne rađa hleb, sine,” čuo je kako mu deda šapuće kroz njegovu svest. Milutin je bio u pravu – novac je nestao, a zemlja koja je donela plodove sada je postala mrtav, hladan beton. Stefan je sada jeo suvi hleb sa paštetom, gledajući u to sivo, bezdušno okruženje koje je zamenilo plodnu zemlju. Iako se trudio da ne pokazuje tugu, suza je skliznula niz njegov obraz, podsećajući ga na sve što je izgubio zbog svoje pohlepe.
- Prekasno je shvatio da kada prodaš koren, osušićeš i stablo. Osećao je teret sramote koji je sada teži od svakog džaka cementa koji je nosio na leđima. Bez obzira na to koliko je novca imao, nije mogao da kupi povratak u prošlost. Iako je sve što je želeo bilo da živi luksuzno, sada je bio samo još jedan mladić koji je izgubio svoj koren i postao žrtva lažnih vrednosti.
Domaći izvori koji govore o sličnim temama često naglašavaju koliko je važno očuvati tradiciju i vezu sa zemljom. Svi smo svesni da, iako se tržište često menja, priroda i njeni plodovi ostaju stabilna vrednost koja je često potcenjena u društvu koje teži instant uspehu. Kao što je Milutin govorio, “zemlja hrani vekovima,” i to je vrednost koja ne može biti zamenjena novcem
