Molitva za vernike nije samo niz izgovorenih reči, već izraz odnosa prema Bogu, nade, straha, zahvalnosti i poverenja. Upravo zato pojedina duhovna tumačenja skreću pažnju na tri izraza – „ako“, „možda“ i „nedostojan/nedostojna“ – ne zato što su sami po sebi zabranjeni ili grešni, već zato što način na koji ih čovek koristi može otkriti sumnju, beznađe ili pogrešno shvaćenu poniznost.
Ljudi se mole u veoma različitim životnim okolnostima. Nekada je to molitva za zdravlje, mir u porodici, oproštaj, posao ili izlazak iz problema za koji se čini da nema rešenja. Nekada se čovek obraća Bogu kada je zahvalan, a nekada upravo onda kada više ne zna kome drugom da se obrati.
U takvim trenucima izbor reči često dolazi spontano. Ipak, prema jednom duhovnom tumačenju koje se prenosi među vernicima, nije nevažno iz kakvog unutrašnjeg stava određene reči dolaze. Fokus, dakle, nije na tome da postoji spisak „zabranjenih“ izraza, već na pitanju da li se iza njih krije poverenje ili unapred prihvaćena sumnja da pomoć, oproštaj ili Božja milost nisu mogući.
POZADINA DOGAĐAJA
Reči „ako“, „možda“ i „nedostojan/nedostojna“ same po sebi nisu predstavljene kao zabranjene u molitvi. Značenje zavisi od konteksta, namere i unutrašnjeg stava čoveka. Problem, prema ovom tumačenju, nastaje tek kada izražavaju strah, beznađe, odsustvo poverenja ili uverenje da je čovek izvan domašaja oprosta.
Kada „ako“ znači predanje, a kada počinje da liči na sumnju
Prva reč na koju se skreće pažnja jeste „ako“. Ona se veoma često čuje u molitvama, posebno kada čovek prolazi kroz težak period i nije siguran šta će se dogoditi. Izgovaraju se rečenice poput „Bože, ako možeš, pomozi mi“, „Ako je Tvoja volja, izleči me“ ili „Ako želiš, neka se ovo dogodi“.
Na prvi pogled, sve ove formulacije mogu zvučati kao izraz poniznosti. I zaista, izvor naglašava da „ako“ ne treba automatski tumačiti kao grešku. Kao primer navodi se molitva Isusa Hrista u Getsimanskom vrtu, u kojoj se pominje mogućnost da ga kalež mimoiđe, ali se odmah zatim prihvata volja Oca. U tom slučaju „ako“ ne predstavlja nepovrenje u Božju moć, već predavanje sopstvene želje Božjoj volji.
„Oče, ako je moguće, neka me mimoiđe ovaj kalež“
— molitva Isusa Hrista u Getsimanskom vrtu, prema navodu u izvoru
Razlika se, prema ovom tumačenju, pojavljuje onda kada „ako“ više nije izraz predanja, već sumnje u samu mogućnost Božje pomoći. Rečenica „Bože, ako možeš da mi pomogneš“ može, zavisno od unutrašnjeg stava, zvučati kao da čovek već pretpostavlja da njegova molba možda prevazilazi ono što je moguće.
Zbog toga se pažnja prebacuje sa same reči na ono što čovek u trenutku molitve zaista misli. Da li je spreman da prihvati drugačiji ishod od onoga koji želi ili je unapred uveren da njegova molitva nema smisla? To nisu ista stanja, iako se u oba može pojaviti ista reč.
Izvor se u tom kontekstu poziva i na Poslanicu Jakovljevu, u kojoj se govori o veri koja nije praćena sumnjom, a čovek koji sumnja poredi se sa morskim talasom koji vetar podiže i baca. Poruka takvog tumačenja nije da vernik mora biti siguran da će dobiti tačno ono što traži, već da molitvu ne treba zasnivati na unapred prihvaćenom porazu.
„Možda“ može zvučati skromno, ali nekada otkriva nesigurnost
Druga reč je „možda“, a njena problematika još je suptilnija. Čovek može reći: „Možda će mi Bog pomoći“, „Možda će se moja molitva uslišiti“, „Možda mi je oprošteno“ ili „Možda će se stvari konačno promeniti“. Takve rečenice na prvi pogled ne zvuče ni drsko ni nepristojno; naprotiv, često deluju oprezno.
Međutim, prema tumačenju koje izvor prenosi, upravo to „možda“ ponekad govori da čovek duboko u sebi nije siguran da je uopšte saslušan ili da mu oprost može biti dostupan. Ovde se ponovo ne tvrdi da će sama reč učiniti molitvu pogrešnom. Važno je ono što se iza nje nalazi.
Suštinska razlika nije između „dozvoljenih“ i „nedozvoljenih“ reči, već između molitve u kojoj čovek veruje da je čut i molitve u kojoj unapred pretpostavlja da je za njega pomoć, oproštaj ili milost možda nedostižna.
U hrišćanskom razumevanju molitva nije sredstvo kojim čovek kontroliše ishod događaja. Vera ne znači obećanje da će se svaka želja ispuniti baš onako kako je zamišljena. Čovek može moliti za određeni ishod, a da istovremeno prihvati da odgovor može izgledati sasvim drugačije.
Zato se u izvornom tekstu pravi razlika između rečenice „Bože, možda ćeš mi pomoći“ i molitve kojom čovek kaže da veruje da ga Bog čuje i da će ga voditi kroz iskušenje. Druga formulacija ne podrazumeva da će sve biti rešeno prema čovekovoj želji, već da neće ostati bez smisla, usmerenja i nade.
Kao biblijska osnova za ovakav pogled navodi se i Jevanđelje po Marku, u kojem se govori o veri i mogućnosti. Ipak, to se ne predstavlja kao obećanje da je molitva mehanizam za ispunjavanje želja. Upravo suprotno, naglašava se da je molitva odnos, a ne formula kojom se garantuje određeni rezultat.
Najosetljivija reč je „nedostojan“: Gde prestaje poniznost, a počinje samoosuđivanje
Treća reč – „nedostojan“, odnosno „nedostojna“ – zahteva najviše opreza u tumačenju. U verskom govoru ona se može pojaviti kao izraz poniznosti i svesti o sopstvenim slabostima. Međutim, izvor pravi jasnu razliku između čoveka koji priznaje da nije savršen i onoga koji veruje da je toliko loš da za njega više nema ni oprosta ni milosti.
Rečenice poput „Gospode, ja sam nedostojan“, „Nisam dovoljno dobar da mi Bog oprosti“, „Ne zaslužujem da mi se dogodi nešto lepo“ ili „Ko sam ja da tražim bilo šta od Boga?“ mogu imati različitu težinu. Prva može biti izraz skrušenosti, dok ostale, u zavisnosti od značenja koje im čovek daje, mogu prerasti u samoosuđivanje.
Poniznost u ovom tumačenju znači priznati sopstvene greške, slabosti i potrebu za pomoći. Samoosuđivanje je nešto drugo: to je uverenje da čovek više nema pravo da se nada oproštaju, da je njegova greška jača od milosti i da za njega nema povratka. Upravo tu izvor vidi opasnost.
ŠIRA SLIKA
U hrišćanskoj tradiciji priznanje greha i pokajanje ne znače trajno odbacivanje sebe. Izvor se poziva na Poslanicu Rimljanima i ideju da čovekova greška nije poslednja reč o njegovom životu. Skrušenost zato ne mora biti isto što i stalno uverenje da je osoba nedostojna ljubavi, oprosta i milosti.
Čovek može priznati da je pogrešio, moliti za oproštaj i istovremeno verovati da je oproštaj moguć. Upravo taj odnos između pokajanja i nade pravi granicu koju duhovna tumačenja pokušavaju da istaknu. Bez pokajanja nema priznanja odgovornosti, ali bez nade postoji opasnost da pokajanje postane samo beskrajno kažnjavanje sopstvene ličnosti.
Zbog toga se izraz „nedostojan sam“ ne ocenjuje samo prema tome što je izgovoren. Ako znači „svestan sam svojih slabosti i potrebno mi je Božje milosrđe“, on ima jedno značenje. Ako, međutim, znači „za mene više nema milosti“, tada ulazi u sasvim drugačiji duhovni prostor.
Upravo to objašnjava zašto naslovna tvrdnja o „tri reči“ ne bi trebalo da se shvati kao zabrana njihovog izgovaranja. Sam izvor više puta naglašava da molitva nije test u kojem vernik mora izabrati savršenu formulaciju da bi bio saslušan.
Molitva nije formula i tišina ne mora značiti da odgovor nije stigao
Jedan od najvažnijih delova izvornog teksta upravo je upozorenje da se ove tri reči ne pretvore u novi spisak pravila. Ne tvrdi se da će molitva biti odbačena samo zato što je neko izgovorio „ako“, „možda“ ili „nedostojan“. Takvo razumevanje bilo bi suprotno osnovnoj poruci teksta.
Čovek može izgovoriti gramatički i teološki pažljivo oblikovanu molitvu, a istovremeno biti potpuno obuzet strahom. S druge strane, neko može u teškom trenutku izgovoriti samo nekoliko jednostavnih reči i u njima izraziti veliko poverenje. Zbog toga se naglasak vraća na nameru, unutrašnji stav i odnos prema onome kome je molitva upućena.
Izvor kao primer navodi i biblijsku priču o proroku Danilu. U desetom poglavlju Knjige proroka Danila opisuje se period od 21 dana pre dolaska odgovora na njegovu molitvu. Vernicima se taj događaj često predstavlja kao podsetnik da odsustvo trenutnog odgovora ne mora automatski značiti da je molitva zanemarena.
Važnije od savršeno izabrane reči jeste ono što čovek njome zaista izražava – strah da je napušten ili poverenje da je saslušan čak i kada odgovor nije onakav ili onoliko brz koliko je očekivao.
— prema duhovnom tumačenju iz izvora
Takvo shvatanje menja i način na koji se posmatraju pomenute tri reči. „Ako“ može biti izraz predanja, „možda“ može jednostavno opisivati ljudsku neizvesnost, a „nedostojan“ iskrenu poniznost. Problem nastaje tek kada one postanu sinonim za uverenje da Bog ne može pomoći, da neće čuti ili da je čovek zauvek izvan oproštaja.
Zato se savet koji proizlazi iz ovog tumačenja ne svodi na izbacivanje tri reči iz molitve. Mnogo je važnije zastati i zapitati se šta se njima zapravo govori: prihvata li čovek da ne može kontrolisati ishod, ali i dalje veruje, ili je već pre molitve zaključio da za njega nema nade.
Molitva tako ostaje lični izraz vere, a ne jezički test. Reči mogu biti nespretne, kratke ili izgovorene u trenutku straha, ali prema poruci izvora presudno je da iza njih ne stoji očaj koji čoveka uverava da više nema pravo na nadu, oproštaj ili Božju blizinu.
“`
