Priča o bakama i unukama, koje u svom međusobnom odnosu nose mnogo neizrečenih emocija, često nosi snažnu simboliku. Ova priča o bakama i njihovim unukama može nas podsjetiti na to kako vreme i udaljenost mogu promeniti ljude, ali ne i njihove korene.
- Baka, koja je godinama čekala povratak svoje unuke, dolazi iz Balkana, mesta gde su koreni snažno povezani s tradicijom i porodicom. Unuka, koja je odrastala u Americi, vremenom je postala stranac u svom rodnom domu. Čekanje bake, napunilo je njen svakodnevni život.
Pre petnaest godina, na betonskom aerodromu, srce bake je zadrhtalo kad je videla svoju unuku kako odlazi u daleku Ameriku. Taj trenutak, u kojem su je odveli na tuđi kontinent, ostavio je neizbrisiv trag na njenoj duši.
Iz dana u dan je čekala, verujući da će njenoj unuci Amerika oduzeti samo fizičku distancu, ali nikako njihov jezik i dušu. Baka nije samo čekala, ona je živela u nadi da će se jednog dana vratiti ta mala, vesela devojčica koja joj je ljubila ruke. Baka nije slutila da će kako vreme bude prolazilo, tako i njihova komunikacija postati sve slabija i slabija.
- Kada je napokon došao dan povratka, dolazak njene unuke nije izgledao onako kako je baka zamišljala. Sivi automobil je stao ispred njihove kuće, a iz njega je izašla odrasla žena sa stilom, negovanom kosom i skupim stvarima. „Baka, ovde je Ana, tvoje dete“ – rekao je njen otac, koji je bio prisutan, no on je govorio na jeziku koji je baka u tom trenutku slabo razumela. Svi su shvatili da je ona sada strankinja, osoba koja nije imala ništa zajedničko sa onim detetom kojeg je baka poznavala i volela.
Gledajući u unuku, koja je sada bila odrasla, sa svim svojim promenama i sa tuđim jezikom, baka je poželela samo jedno: da oseti još jednom njen miris, ono nešto što je samo njima bilo poznato i što nije moglo da se izgubi. Bez obzira što je unuka govoreći na tečnom engleskom jeziku pokušavala da komunicira sa njom, baka je bila nesrećna jer je ono što je nekada bilo povezano sa ljubavlju, sada postalo gotovo strano.
Bez reči, baka je odlučila da učini nešto što će joj omogućiti da povrati deo te prošle sreće i povezanosti sa unukom. Povedla je Anu ka vrtu, tamo gde su zajedno ranije provodile dane, stvarale uspomene i sadile jagode, jednu po jednu. Taj vrt, koji je bio njihovo sigurno mesto, sada je bio sve što je baka imala kao dragoceni deo sveta koji nije imao ništa sa američkim jezikom i luksuzima. Tamo je bakina ruka, uprkos starosti, uzela sitne, mirisne plodove iz zemlje i pružila ih Ani. Tog trenutka, zaboravivši na sve u životu, Ana je s uzbuđenjem uzela jedan plod, stavila ga u usta i u tom trenutku opet je osetila sve ono što je nekoć volela u svom kraju, a što je do tog trenutka zaboravila.
- U toj tišini između njih, u tom mirisu zemlje, Ana je pala na kolena, uništila skupe pantalone i počela da plače. Nisu to bile obične suze; to je bio onaj najdublji plač koji dolazi iz onih koji su, kao ona, otišli daleko, ali nikada nisu zaboravili otkud potiču. U tom trenutku, Ana je shvatila da nešto u njoj nije nestalo, da je ona ipak bila deo nečega većeg. Baka je obrisala njene suze sa starom maramicom, onu istu koju joj je ona ranije obrisala dok je još bila mala, pre nego što su otišle u Ameriku.
Ova scena, jednostavna i snažna, nosi snažnu poruku o tome kako ljubav, uprkos svim razlikama i udaljenostima, prevazilazi sve prepreke. U tom trenutku, kad su ruke bile ujedinjene i kad je Ana konačno izgovorila reč „Bako“, ona je shvatila ono što joj Amerika nije mogla oduzeti: srce koje je bilo uvek povezano s domovinom, uvek povezano s Balkanskom tradicijom i ljubavlju koja nije nestala, već je prešla kroz generacije.
Kroz ovaj trenutak, baka i Ana su ponovo postale jedna, a sve prepreke koje su ih delile bile su premošćene. To je bila ta čarolija koju nijedna Amerika nije mogla uništiti.
