Glumac Uroš Đurić, poznat po ulozi Anđela u kultnom filmu “Mi nismo anđeli”, ispričao je jednu od najtragičnijih i najemotivnijih priča iz svog života.
- Naime, prvog dana snimanja ovog filma, dok je počinjao da ostvaruje svoju veliku karijeru, desila mu se tragedija koju ni sam nije mogao da predvidi. Na dan kada je počelo snimanje filma, njegova majka je preminula, ostavljajući ga u šoku, a snimanje je započeo uprkos tom velikom gubitku.
Uroš se prisetio tog dana kada je saznao za smrt svoje majke, koja je, kako je ispričao, preminula upravo na dan kada su počeli da snimaju kultnu komediju. Ispričao je kako je snimio samo jedan kadar, a potom je otišao kod svog oca u Atelje, kako bi se susreo sa porodicom i obavio nekoliko neophodnih stvari.
- U tom trenutku, iako je bio svestan teške situacije, nije želeo da snimanje bude prekinuto, već je odlučio da nastavi profesionalno. Na večeri, koju je proveo sa ocem, Uroš je došao do trenutka kada je morao da se oprosti od svoje majke, što je bio trenutak koji mu je ostaće zauvek u sećanju.
Na tom poslednjem susretu sa majkom, kako je Uroš ispričao, ona je bila obučena u plavi kimono sa zmajem na leđima, a on joj je rekao „zdravo“ pre nego što je otišao. Iako je znao da je to poslednji put da je vidi, nije želeo da prekine ritual pozdravljanja, a te reči „zdravo“ zauvek su mu ostale u sećanju. Uprkos tome što je bio duboko pogođen gubitkom, odlučio je da ne odustane od svog posla. Otišao je na snimanje, gdje je čekao njegov kum Stevan Markuš kako bi zajedno obeležili početak snimanja, i to je, zapravo, bio prvi kadar u filmu.
Ova situacija sa Urošem Đurićem, koji je nakon gubitka majke odlučio da se vrati na set i nastavi snimanje, govori mnogo o njegovom profesionalizmu, ali i o snazi koju ima kao čovek. Film „Mi nismo anđeli” je bio ključan u njegovoj karijeri, iako je snimanje počelo u tako tragičnom trenutku. Iako je od tada prošlo mnogo godina, ovaj trenutak ostao je duboko urezan u njegovoj memoriji i nikada neće zaboraviti poslednji susret sa majkom, koji mu je omogućio da na neki način, uprkos gubitku, bude jak i nastavi sa svojim životom.
- Đurić je, u razgovoru za podkast “Velike priče”, ispričao sve detalje tog dana, govoreći o tome kako je sve bilo teško, ali i kako je osetio potrebu da ostane profesionalan, da ostvari snimanje, jer to je bio njegov životni poziv. “Film je za mene bio način da obradim emocije koje nisam mogao da izbacim na drugi način. Moja majka je otišla, ali film je bio moje utočište, moj način da se nosim s gubitkom”, rekao je Uroš. Njegova izuzetna sposobnost da izdrži u trenutku tragedije i da nastavi sa radom, uprkos ogromnoj boli, oslikava njegovu snagu i posvećenost glumi.
Međutim, Đurić se prisetio i kako je nakon snimanja prvog kadra film postao još dublji emotivni teret za njega. U tom trenutku, snimanje filma postalo je jedini način da izlije tugu i da nađe izlaz iz bola. „Mi nismo anđeli“ je bio veliki uspeh, ali za njega je imao i dublje značenje. Iako je za mnoge bio samo film koji su rado gledali, za njega je to bila emotivna terapija, oblik suočavanja s tragedijom koja ga je zadesila.
Film je postao veliki uspeh, a Uroš je zahvaljujući toj ulozi stekao veliko priznanje i ljubav publike, ali istovremeno je postao i simbol profesionalizma i posvećenosti. Njegovo življenje sa tugom, ali i sa željom da nastavi svoju karijeru, izuzetno je snažna poruka koja se danas često deli u filmskoj industriji i životu. Đurić je pokazao da su umetnost i rad sposobni da pomognu ljudima da prebrode i najteže trenutke, i to je za njega, kao umetnika, bilo najvažnije.
