U današnjem članku želim da podelim priču koja osvetljava moć tišine, skromnosti i snage koja može nastati iz neizgovorenih dela. To je priča o čoveku koji mi nije dao prezime, ali mi je dao temelje za život.
- Rođen sam u porodici koja se raspala pre nego što sam imao priliku da je upoznam. Moji biološki roditelji su se razveli dok sam bio vrlo mali. Moja majka je, nakon toga, uzela mene i preselila nas u Nueva Éciju, siromašni ruralni kraj u kojem su dani prolazili među rižinim poljima, pod vrućim suncem i uz neumorni šapat komšija.
Biti dete bez oca ostavilo je prazninu koja nije bila samo materijalna, već i emocionalna. Nije bilo stabilnosti u našem životu, niti je postojala sigurnost koju dete treba. Moja majka je radila koliko je mogla, ali okolnosti su bile surove, a sredstva su bila ograničena. Iako je dala sve od sebe, bilo je jasno da je život bio izazov.
- Kada sam imao četiri godine, majka se ponovo udala. Njene svadbeni dani doneli su novog čoveka u naš život. On nije imao ništa – ni kuću, ni novac, ni obrazovanje. Došao je samo sa žuljevima na rukama, tamnom kožom opaljenom od sunca i leđima koja su nosila težinu mnogih godina rada. Radio je kao građevinski radnik.
Na početku, nisam imao nikakvo poverenje prema njemu. Odlazio je rano ujutro i vraćao se kasno, bio je umoran i prekriven znojem, cementom i prašinom. Nisam se trudio da ga upoznam. Međutim, on je bio tu na način na koji je mogao. Popravio mi je stari bicikl bez da sam tražio, zašio mi je pocepane sandale, i bez mnogo reči, čistio nered koji sam napravio. Ponekad bi me odveo kući nakon škole, govorio mi o životu, i ostavio mi rečenicu koja će mi zauvek ostati urezana:
- „Tatay ne traži da me zoveš ocem. Ali Tatay će uvek biti ovde kada ti zatreba.“Od tog dana, bez ikakvih formalnih dogovora, počeo sam ga zvati Tatay.Iako nije bio učitelj, Tatay mi je govorio o važnosti znanja. Njegove reči nisu bile utemeljene na teoriji, ali bile su istinite: „Znanje je jedina stvar koju ti niko ne može uzeti.“ Taj pogled na svet je oblikovao moj odrastanje i snove koje sam imao.
- Iako smo živeli skromno, nisam sebi dopuštao velike snove. Bio sam svestan da život ima svoju cenu i da svaki korak treba biti pažljivo promišljen. Međutim, kada sam uspeo da položim prijemni ispit za univerzitet u Manili, majka je zaplakala, ali Tatay je bio tih. Sledećeg dana, prodao je jedini motocikl koji je imao da bi obezbedio novac za moj prvi semestar studija. U kutiji hrane koju mi je doneo, bio je i presavijen papirić sa porukom:
„Tatay ne zna šta studiraš, ali zna da to radiš za budućnost. Ne brini.“Studije su trajale godinama. Dok sam ja učio, Tatay je i dalje naporno radio. Njegove ruke postajale su sve grublje, a leđa sve povijenija. Iako je bio iscrpljen, nikada nije prestao da mi pruža podršku, a njegova snaga me je vodila kroz teške trenutke.
- Na dan kada sam završio doktorat, Tatay je jedva došao. Obuo je odelo koje je pozajmio, nosio je tesne cipele, ali sedeo je ponosno u poslednjem redu. Po završetku odbrane, profesor Santos ga je prepoznao. Ispričao je kako je Tatay pomogao povređenom radniku, iako je i sam bio povređen. „Nisam očekivao da ću vas videti ovde kao oca doktora nauka“, rekao je profesor.
Tatay je samo tiho nasmešan, sa suzama u očima, rekao: „Najveće delo mog života si ti.“Danas, kao univerzitetski profesor, Tatay više ne radi na gradilištima. Gaji povrće, čuva kokoške i uživa u svom selu. Kada ga pitam da li žali za tim što nije imao više u životu, odgovara mi:„Ne. Najveće delo mog života si ti.“Iako sam postao doktor nauka, i dalje mi je jasno da Tatay nije sagradio samo kuću. On je sagradio mene, moju snagu, i moju budućnost
