Pesma „Pluća su mi bolna“, koju je napisao Dragiša Nedović, a prvi izveo Zaim Imamović, ostala je obavijena pričama koje su je pretvorile u jednu od najpoznatijih tužnih melodija sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Prema navodima koji se godinama prenose, njeno izvođenje bilo je jedno vreme zabranjeno zbog tvrdnji da veoma snažno deluje na obolele od tuberkuloze, a zabrana je navodno prekinuta tek nakon što ju je Jovanka Broz zatražila na jednom slavlju.
Priča o ovoj pesmi ne može se odvojiti od dvojice ljudi koji su joj dali život. Dragiša Nedović uneo je u nju iskustvo čoveka koji je prošao kroz rat, logor i tešku bolest, dok joj je Zaim Imamović svojim prepoznatljivim glasom dao interpretaciju koja je ostala zapamćena generacijama. Njihove sudbine spojile su se u melodiji oko koje su se kasnije razvile brojne priče, od navodne zabrane do tvrdnji o reakcijama koje je izazivala među slušaocima.
Upravo zbog toga „Pluća su mi bolna“ nije ostala upamćena samo kao jedna pesma iz bogatog repertoara nekadašnje Jugoslavije. Vremenom je postala deo šire priče o muzici, bolesti, emocijama i vremenu u kojem su radio i gramofonske ploče imali ogroman uticaj. Posebno mesto u svemu tome pripada Zaimu Imamoviću, jednom od najvažnijih interpretatora sevdalinke, čije je ime ostalo duboko povezano sa narodnom muzikom Bosne i Hercegovine.
Od Travnika do Radio Sarajeva: put Zaima Imamovića
Zaim Imamović rođen je 26. avgusta 1920. godine u Mrkonjić Gradu. Već godinu kasnije njegova porodica preselila se u Travnik, gde su se nastanili na periferiji poznatoj kao Bojna. Tamo je proveo približno petnaest godina, sve dok se 1936. nije preselio u Sarajevo, grad sa kojim će ostati povezan tokom najvećeg dela života i umetničke karijere.
U Sarajevu je učio tekstilni zanat, ali ga je muzika sve više privlačila. Svirao je dvorednu harmoniku koju mu je kupio otac, dok su njegov brat Hadže i sestra Đula bili članovi MKUD „Gajret“. Upravo će kontakt sa tim društvom postati važan za njegov dalji put.
Na jednoj probi „Gajreta“ horovođa Cvjetko Rihtman pristao je da čuje mladog Zaima kako peva. Njegov glas ostavio je takav utisak da je odmah zadržan u ansamblu. Imamović je u jesen 1939. napustio tekstilni zanat i sve ozbiljnije se okrenuo muzici. Uz pevanje u horu nastupao je i na zabavama društva, često se sam prateći na harmonici.
POZADINA DOGAĐAJA
Pravi početak profesionalne karijere Zaima Imamovića vezuje se za 10. april 1945. godine, kada je pristupio Radio Sarajevu. Tokom narednih decenija postao je jedno od prepoznatljivih imena sevdalinke, nastupao širom zemlje i inostranstva i ostavio veliki broj snimaka u arhivi Radio Sarajeva.
Prema pisanju Bosanskog Akšamluka, u prvim godinama rada na radiju predstavio se pesmama „Gledaj me draga“, „Mujo kuje konja po mjesecu“ i „Konja vodim, pješke hodim“. Među pevačima koje je smatrao uzorima bili su Rešad Bešlagić iz Tuzle i Sulejman Džaki. Posle Drugog svetskog rata na njegovom repertoaru našle su se i novokomponovane pesme koje su ostajale bliske izvornom narodnom melosu.
Imamović nije bio samo interpretator. U pojedinim kompozicijama pojavljivao se i kao autor teksta i muzike. Nastupao je i u duetima sa Nadom Mamulom, a tokom karijere obišao je veliki broj gradova i država. Bio je učesnik karavana „Sevdah putuje Evropom“, predstavljajući tradicionalnu pesmu publici van granica tadašnje zemlje.
Iako je uživao veliku popularnost, prema navodima iz biografskih zapisa upravo u vreme najveće slave nije zarađivao mnogo. Živeo je od plate službenika Radio Sarajeva, a deo njegovog posla podrazumevao je putovanja i nastupe, ponekad bez dodatnih honorara i putnih dnevnica. Često se iste večeri nakon nastupa vraćao u Sarajevo.
Dragiša Nedović napisao je pesmu nakon saznanja da boluje od tuberkuloze
Autor pesme „Pluća su mi bolna“ bio je Dragiša Nedović, čovek koji je iza sebe već imao značajan autorski opus. Pisao je i poznate pesme „U lijepom starom Višegradu“ i „Stani, stani Ibar vodo“, a njegova biografija bila je obeležena teškim događajima mnogo pre nego što je nastala kompozicija koja će ga kasnije pratiti kroz gotovo sve priče o njegovom stvaralaštvu.
Godine 1941. Nedović se našao među ljudima izvedenim pred streljački vod u Šumaricama u Kragujevcu. Prema poznatim biografskim navodima, u poslednjem trenutku izdvojen je kao poznati tekstopisac, čime je izbegao sudbinu brojnih Kragujevčana. Rat je, međutim, za njega nastavljen u zatočeništvu i kraj Drugog svetskog rata dočekao je u nemačkom radnom logoru u Dormagenu.
Po povratku u Kragujevac dočekala ga je nova životna teškoća. Godine 1950. saznao je da boluje od tuberkuloze, bolesti koja je u to vreme predstavljala ozbiljnu pretnju i bila praćena velikim strahom. Upravo tada napisao je pesmu „Pluća su mi bolna“, čiji je tekst bio neposredno povezan sa iskustvom bolesti.
Pesmu „Pluća su mi bolna“ prvi je izveo Zaim Imamović. Tokom godina pojavila se tvrdnja da je pesma veoma snažno delovala na obolele od tuberkuloze i da su upravo zbog toga vlasti navodno odlučile da ograniče njeno izvođenje.
U izvorima i novinskim tekstovima koji prenose ovu priču navodi se da je pesma imala izrazito sugestivan uticaj na slušaoce. Pojavila se i tvrdnja da je širom Jugoslavije zabeležen veliki broj samoubistava među ljudima koji su bolovali od tuberkuloze, pri čemu se pesma povezivala sa njihovim teškim emocionalnim stanjem. Takve tvrdnje u pričama o ovoj pesmi treba posmatrati upravo kao navode koji se decenijama prenose, a ne kao pouzdano utvrđenu uzročno-posledičnu vezu.
Prema priči koja je kasnije postala gotovo sastavni deo legende o pesmi, Centralni komitet i Josip Broz Tito navodno su odlučili da ploča bude povučena iz prodaje i da izvođenje pesme bude zabranjeno. Kao razlog se navodilo upravo uverenje da je sadržaj previše depresivan i da može nepovoljno uticati na ljude koji se već bore sa teškom bolešću.
Upravo je taj deo priče tokom vremena pesmi dao dodatnu mistiku. Umesto da ostane samo kompozicija nastala iz ličnog iskustva autora, „Pluća su mi bolna“ počela je da se opisuje kao pesma koju je država morala da skloni iz javnosti. Ipak, i izvorni tekst ovu tvrdnju prenosi kao priču i navod, pa je važno zadržati tu ogradu.
Jovankina želja navodno je prekinula višegodišnju zabranu
Priča o zabrani dobila je nastavak približno deset godina kasnije. Prema navodima koji se prenose, Jovanka Broz je na jednom slavlju zatražila da upravo ta pesma bude izvedena. U pojedinim tekstovima pominje se i da se svojevremeno govorilo kako je i ona bolovala od tuberkuloze, što je ovom događaju dalo dodatnu emocionalnu težinu.
Prema istoj priči, nakon Jovankine želje zabrana je prekinuta. Navodi se da je izvođenje pesme na tom slavlju bilo posebno emotivno i da prisutni nisu mogli da sakriju osećanja. Tako je jedan događaj, čija se verzija prenosi već decenijama, postao gotovo jednako poznat kao i sama pesma.
Bez obzira na sve kasnije legende, emotivna snaga kompozicije može se razumeti i bez dramatičnih priča koje su je pratile. Nastala je u periodu kada se Dragiša Nedović suočavao sa tuberkulozom, bolešću koja je tada za mnoge ljude predstavljala strah od neizvesnog ishoda. Kada je takav tekst dobio glas Zaima Imamovića, interpretatora poznatog po izraženom osećaju za sevdah, rezultat je bila pesma koja je lako ostajala u sećanju.
ŠIRA SLIKA
Priča o „Pluća su mi bolna“ danas predstavlja spoj dokumentovanih biografskih podataka i navoda koji su se vremenom pretvorili u muzičku legendu. Pouzdano se zna ko je napisao pesmu i ko ju je prvi izveo, dok se priče o zabrani, njenim razlozima i reakcijama slušalaca prenose uz odgovarajuću ogradu.
Zaim Imamović je tokom karijere snimio veliki broj pesama za arhivu Radio Sarajeva. Među njima se nalazila i „Lov lovio Muhareme“, dok je posebno mesto u njegovom repertoaru zauzimala „Evo ovu rumen ružu“, nastala na staroj narodnoj melodiji sa tekstom Safvet-bega Bašagića. Upravo je tu pesmu Imamović smatrao jednim od dragulja muzičke baštine koju je predstavljao.
Njegova umetnička aktivnost nije prestala ni u najtežim godinama. Tokom rata u Sarajevu 1993. napisao je svoje poslednje stihove, u kojima se osvrnuo na Bosnu i sve ono što je decenijama nosio kroz pesmu.
„Svud po svijetu kuda sam hodio
naše želje, pozdrav pronosio.
Ostat ce Bosna kao što je bila
k’o biser sjajna, ponosna i mila.“
— Zaim Imamović
Zaim Imamović preminuo je 2. februara 1994. godine u Sarajevu. Iza njega je ostala bogata diskografija, veliki broj arhivskih snimaka i mesto među interpretatorima koji su oblikovali način na koji su generacije slušalaca doživljavale sevdalinku. Njegovu porodičnu muzičku tradiciju danas nastavlja unuk Damir Imamović, jedan od najpoznatijih savremenih izvođača sevdaha.
Među brojnim pesmama koje je Zaim tokom života izvodio, „Pluća su mi bolna“ ostala je posebna upravo zbog okolnosti njenog nastanka i priča koje su se kasnije vezale za nju. Iza svih legendi nalazi se stvarna sudbina Dragiše Nedovića, čoveka koji je pesmu napisao nakon što je saznao da boluje od tuberkuloze, kao i interpretacija pevača čiji je glas toj ličnoj priči dao mnogo širi život.
Zbog toga se ova kompozicija i decenijama kasnije ne pamti samo po melodiji. U kolektivnom sećanju ostala je povezana sa bolešću svog autora, Zaimovom interpretacijom, navodnom zabranom i pričom da je jedna Jovankina želja bila dovoljna da ponovo bude izvedena. Upravo taj spoj stvarnih biografskih podataka i priča koje su se prenosile iz generacije u generaciju učinio je da „Pluća su mi bolna“ zadrži posebno mesto u muzičkom nasleđu nekadašnje Jugoslavije.
“`
