Posmrtni ostaci Velimira Bate Živojinovića preneti su 2024. godine iz Beograda u rodnu Koraćicu, gde je sahranjen pored supruge Julijane Lule Živojinović, čime je ispunjena dugogodišnja želja porodice da legendarni glumac konačno počiva uz ženu sa kojom je proveo više od pet decenija.
Velimir Bata Živojinović preminuo je 2016. godine i prvobitno je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Iako takvo mesto predstavlja veliko javno priznanje umetnicima i drugim ličnostima koje su ostavile snažan trag, njegova porodica godinama je želela drugačiji završetak. Smatrali su da Bata treba da počiva u Koraćici, mestu iz kojeg je potekao, u blizini porodične kuće i pored supruge Lule, koja je preminula tri godine nakon njega.
Dozvola za ekshumaciju i prenos posmrtnih ostataka dobijena je još 2020. godine, ali okolnosti nisu odmah omogućile da odluka bude sprovedena. Četiri godine kasnije porodica je konačno ostvarila ono što je dugo priželjkivala. Bata je prenet u portu Crkve Svete Trojice u Koraćici, gde sada počiva pored Lule, na mestu okrenutom prema porodičnom kraju kojem je ostao duboko privržen uprkos slavi, putovanjima i životu u Beogradu.
Povratak u mesto iz kojeg je poneo karakter i najvažnije uspomene
Kada je ekipa Kurira 2016. godine posetila Koraćicu, neposredno nakon Batine smrti u bolnici „Sveti Sava“ u Beogradu, selo je bilo obavijeno tugom. Meštani su o njemu govorili kao o velikom glumcu, ali još više kao o čoveku koji nije zaboravio svoje poreklo. Porodični plac, kuća, drveće i cveće koje su Živojinovići negovali predstavljali su deo njegovog identiteta koji slava nikada nije potisnula.
Ljubica Dimitrijević, njegova prijateljica iz detinjstva, govorila je tada da se teško miri sa činjenicom da ga više nema i nazivala ga „bratom u duši“. Takva sećanja pokazivala su da je Bata u Koraćici ostao prisutan ne samo kroz porodično prezime i rodnu kuću, već i kroz odnose sa ljudima koji su ga poznavali pre velikih filmskih uloga.
POZADINA DOGAĐAJA
Bata Živojinović je nakon smrti 2016. godine bio sahranjen u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Porodica je 2020. dobila saglasnost za ekshumaciju i prenos njegovih posmrtnih ostataka u Koraćicu, a premeštanje je konačno obavljeno 2024. godine.
Porodična želja nije se odnosila samo na rodno mesto, već i na zajednički grob Bate i Lule. Njih dvoje proveli su 56 godina u braku, prolazeći kroz periode slave, finansijske neizvesnosti, bolesti, porodičnih briga i dugih razdvajanja zbog snimanja. Kada je Lula preminula 2019. godine, ideja da jednog dana ponovo budu zajedno dobila je dodatno emotivno značenje.
Tokom ceremonije prenosa, opelo je služio vladika Jovan Šumadijski. Okupljenima je govorio o molitvi, sećanju i odgovornosti živih da svoje pokojnike ne prepuste zaboravu. Njegova poruka bila je usmerena na porodicu, ali i na sve one koji su Batu doživljavali kao deo sopstvenog kulturnog i životnog iskustva.
„Molite se Bogu za naše pokojnike, jer samo tako ih ne prepuštamo zaboravu. Jedan od najvećih grehova je zaborav. Pred Bogom niko nije mrtav i svi su živi. U molitvi osećamo kao da razgovaramo s njima.“
— Vladika Jovan Šumadijski
Posebno emotivan bio je dolazak Batininog sina Miljka Živojinovića, koji nije prisustvovao očevoj prvoj sahrani 2016. godine. Za njega je prenos u Koraćicu imao i ličnu težinu, jer mu je omogućio da prisustvuje trenutku u kojem je porodica zatvarala jedno bolno poglavlje. Njegova sestra Jelena, koja živi na Kubi, zbog profesionalnih obaveza nije mogla doći.
„Za mene, koji nisam prisustvovao očevoj sahrani, ovo je posebno emotivan trenutak. Najvažnije nam je što će naši roditelji zajedno biti i u večnosti.“
Lula je bila oslonac karijere, doma i poslednjih godina njegovog života
Julijana Lula Živojinović bila je uz Batu tokom gotovo čitavog njegovog profesionalnog uspona. Venčali su se 28. avgusta 1960. godine u stanu njegove majke, u skromnoj porodičnoj atmosferi. Njihova veza počela je mnogo ranije, još u mladosti, kada su se poznavali preko zajedničkog društva, a prijateljstvo je postepeno preraslo u ljubav.
Bata je Lulu prvo doživljavao kao mlađu sestru prijatelja, ali je s vremenom počeo da je posmatra drugačije. Sećao se njene mladosti, lepote i košarkaških treninga na Malom Kalemegdanu, dok su njihovu bliskost pratile male privatne šifre i tajni zvižduk kojim su komunicirali. Ljubav nije bila nagla, već je rasla kroz prijateljstvo, čekanje i upornost.
Kada su započeli zajednički život, Lula je prihvatila godine neizvesnosti koje su pratile glumačku profesiju. Već druge godine braka Bata je napustio pozorište i odrekao se stalnog angažmana i sigurne plate. Ona je taj potez smatrala rizičnim, ali se upravo tada otvorila saradnja sa rediteljima Veljkom Bulajićem i Aleksandrom Sašom Petrovićem, što je značajno usmerilo njegovu filmsku karijeru.
„Već druge godine braka Bata je napustio pozorište, mada sam ja mislila da je to veliki rizik, da će biti teško bez stalnog angažmana, bez sigurne plate. Kako hrabre uvek prati sreća, bilo je to vreme kad su se pojavila dva velika reditelja – Veljko Bulajić i Saša Petrović. Bata je prihvatio izazov da igra i posrećilo mu se,“
— Julijana Lula Živojinović
Njihov brak nije bio zaštićen od problema. Kada je Bata tokom snimanja povredio kičmu i osam meseci proveo u bolnici, porodica je prošla kroz ozbiljnu finansijsku neizvesnost. Lula je pričala da su tada živeli gotovo na belom hlebu, iako je glumac u proseku dobro zarađivao. Problem je bio u tome što nije voleo da moli za pomoć, kuca na vrata ili koristi poznanstva kako bi rešio stambena i druga pitanja.
Njen životni moto bio je da će sve drugo srediti dokle god su živi i zdravi. Sreću je nalazila u dobrobiti Bate, njihove dece Miljka i Jelene i ljudi koje je volela. Bata je zauzvrat često isticao da je upravo Lula njih troje „izvela na put“, čuvajući porodičnu ravnotežu dok je on dugo odsustvovao zbog snimanja.
ŠIRA SLIKA
Premeštanje Batinih posmrtnih ostataka u Koraćicu nije bilo samo promena mesta sahrane. Za porodicu je značilo ponovno spajanje supružnika čiji je brak trajao 56 godina i simboličan povratak čoveka koji je, uprkos svetskoj slavi, ostao vezan za rodni kraj.
Dok je ležao bolestan, tražio je da mu Lula peva
Poslednje godine Batininog života bile su obeležene teškom bolešću i boravcima u bolnici. Preminuo je u snu 22. maja 2016. godine. Njegovi prijatelji pričali su da je čak i kada su lekari smatrali da mu se stanje teško može popraviti zadržavao prepoznatljivu energiju, humor i potrebu da olakša trenutke ljudima oko sebe.
U najtežim danima tražio je da mu se peva, a posebno je voleo da sluša Lulin glas. Pesma mu je vraćala uspomene, budila vedrinu i podsticala ga da se šali čak i dok je ležao na bolesničkoj postelji. Njegov prijatelj Zoran Otašević govorio je da je Bata energijom umeo da zavara i lekare, pa se i ćerka Jelena vratila na Kubu misleći da mu je stanje bolje.
„U momentima kad je bio otpisan, tražio je da mu se peva. Posebno je voleo da sluša Lulin glas. Podsećao bi se tada svega, a i zbijao je šale. On je i lekare doveo u zabludu zbog energije koju je imao. I ćerka Jelena vratila se na Kubu misleći da mu je bolje“
— Zoran Otašević
Nekoliko dana pre jednog od poslednjih odlazaka u bolnicu poželeo je da ga Lula odvede u restoran „Bevanda“, mesto na koje je godinama svraćao. Tamo je doneo porodični album i sa prijateljima gledao fotografije Lule, unuka i žene koja ga je čuvala. Prema sećanju kuvara Bojana Stankovića, atmosfera je bila tiha i teška, ispunjena suzama i osećajem da se bliži kraj.
Kada ga je Lula poslednji put odvela u bolnicu, vratio joj se strah koji je dugo potiskivala. Bata joj je tada navodno rekao: „Majko, umreću ti, osećam to.“ Za ljude koji su ih poznavali taj trenutak bio je posebno težak, jer je glumac do tada gotovo uvek zadržavao optimizam i veru da se problemi mogu rešiti.
Jedna želja ipak nije mu se ispunila. Do kraja života nije uspeo da vidi sina Miljka. Upravo zato su reči koje je Miljko izgovorio prilikom prenosa očevih posmrtnih ostataka u Koraćicu imale dodatnu težinu. Nije prisustvovao prvoj sahrani, ali je osam godina kasnije bio uz porodicu kada je Bata konačno položen pored Lule.
Lula je tri godine živela sa osećajem da je Bata i dalje uz nju
Nakon Batine smrti Lula se retko pojavljivala u javnosti. Govorila je da vreme ne smanjuje tugu, već da joj odsustvo supruga postaje sve teže. Iako je bila okružena decom, unucima, porodicom i prijateljima, život bez njega više nije imao isti ritam.
„Mislim da je Bata to zaslužio. Mnogo su mi teške ove poslednje tri godine bez mog Bate. Posle njegovog odlaska ništa i nikad neće biti isto kao kada je bio tu. Što vreme više prolazi, osećam se tužnije, mada sam okružena decom, unučićima, porodicom i prijateljima.“
— Julijana Lula Živojinović
Istovremeno je govorila da Batu oseća u svakom detalju doma i svakodnevnog života. Uspomena na njega nije bila samo deo javnog sećanja na velikog glumca, već stalno privatno prisustvo čoveka sa kojim je provela gotovo ceo odrasli život. Zahvaljivala je prijateljima i nepoznatim ljudima koji su čuvali uspomenu na njega i pomagali porodici da podnese gubitak.
Lula je preminula 20. decembra 2019. godine posle duge i teške bolesti. Porodica ju je u saopštenju opisala kao vedru, snažnu i optimističnu ženu koja ih je učinila boljim ljudima. Tada su napisali da ih sada „negde gore sa svojim Batom pazi i čuva“, a ta simbolična rečenica dobila je fizički oblik kada su njihovi grobovi spojeni u Koraćici.
Danas njihovo zajedničko počivalište u porti Crkve Svete Trojice predstavlja više od mesta sećanja na dve javne ličnosti. Ono govori o braku koji je preživeo slavu, razdvajanja, bolesti i gubitke, kao i o glumcu koji je tokom života obišao svet, ali je na kraju vraćen u selo iz kojeg je krenuo.
Bata Živojinović ostao je upamćen po stotinama uloga, ogromnoj radnoj energiji i likovima koji su postali deo regionalne kulture. Ipak, odluka porodice da ga prenese iz Aleje zaslužnih građana u Koraćicu pokazala je da je njegov najličniji identitet bio vezan za dom, Lulu i mesto u kojem je nastao njegov odnos prema ljudima.
Osam godina posle smrti, njegov put završen je tamo gde je porodica verovala da pripada. U porti seoske crkve, blizu porodične kuće i pored žene koja mu je bila oslonac tokom 56 godina braka, Bata je konačno dobio počivalište koje objedinjuje njegove korene, ljubav i porodičnu priču.
