U zimskoj noći, kada je snežna mećava pretvorila svet u ledenu pustinju, Marina Sazonova je naišla na staricu koja je stajala na bankini, poput zaboravljene lutke, drhtajući pod naletima hladnog vetra.
- Iako su svi znaci upućivali na to da bi joj svakim trenutkom mogla biti ugrožena životna sigurnost, Marina je odlučila da stane. S obzirom na to da je starica bila gotovo lišena nade, a svet oko nje preplavljen bezglasjem snega, Marina nije imala izbora. Izuzetno snažno, a opet nežno, potegla je staricu u svoje ruke, odlučivši da je odvede u toplinu svog doma, verujući da joj to može biti poslednja šansa da preživi.
Iako starica nije izgovorila mnogo reči, njeno oči, pune neke misteriozne svesnosti, ostavile su dubok utisak na Marinu. Službenici bi to verovatno nazvali slučajnom, ali Marina je bila sigurna da je upravo ova žena bila odabrana da bi izmenila tok njezinog života.
- Njihov dolazak u dom, ogromnu kuću s kolonama i kaminima, bio je prijatno miran, ali nije mogao da sakrije tajanstvenu napetost koja je visila u vazduhu. Kuća, kao i svaki drugi neoklasični dom, bila je prepuna senki koje su plesale na zidovima. Marina je, nakon što je smestila staricu uz vatru, otišla da donese topli čaj, ali nije mogla da se otarasi osećaja da nešto nije u redu. Na stolu je bila koverta koju je prepoznala. Bio je to rukopis njene svekrve, Jelene Sazonove, žene koja je preminula pre dvadeset godina. Poruka je bila jasna, ali i zbunjujuća: “Gleb zna. Razgovaraćemo sutra.” Gleb, njen muž, već je bio na putu, a Jelena… Jelena je bila mrtva.
Tajanstvena poruka samo je pogoršala situaciju. Gleb, njen muž, bio je oličenje hladne pragmatičnosti i kontrole, a činjenica da su se u porodici već dugo šuškali razni šapati, samo je povećavala napetost. Marina se setila svih tih neizgovorenih reči: “Marina ne može da rodi naslednika”, “Gleb je razočaran”, i kako su žene koje su bile u njegovom životu, jedna po jedna, odjednom odlazile. Ništa od toga nije se činilo slučajnim. Iz dana u dan, nestale su žene, ali nije bilo suza.
- Gleb je, kao da ništa nije bilo, išao dalje. U tom trenutku, Marina je iz dnevne sobe začula kašalj. Bio je to kašalj koji je zvučao kao iz zemlje, dubok i strašan. Okrenula se, samo da bi ugledala staricu kako stoji pored police sa porodičnim fotografijama, prelazeći prstima po ramovima. Zamišljeno, gotovo previše intimno, posmatrala je slike. U tom trenutku, Marina je odlučila da je upita želi li šećer u čaj, ali odgovor koji je dobila, bio je gotovo kao predznak nečega što dolazi. Starica je samo odgovorila: “Hvala, ćero. Ja ću poći. Čekaju me.”
- Nakon što je starica nestala u predsoblju, Marina je primetila da je na divanu ostao beli, suv rubac. Na njemu su bili inicijali “E. S.” — Jelena Sazonova. Je li to bila samo slučajnost? Marina je instinktivno znala da nije. Ta žena, koja je bila mrtva pre više od dve decenije, sada se pojavljivala u njenom domu, kao da je još uvek živa, a njena prisutnost bila je samo početak nečega mnogo dubljeg.
Nekoliko trenutaka kasnije, telefon u Marininim rukama zasvetleo je, a na ekranu je stajala poruka od njenog muža, Gleba. Poruka je glasila: “Sutra će se sve rešiti. Mama je u pravu.” Kome se Gleb pozivao? Na koju mamu je mislio? Jelenu? Ženu koja je sahranjena pre dve decenije? U tom trenutku, sve u Marininom svetu počelo je da se ruši, a i sam dom, koji je trebalo da bude utočište, postao je mesto koje je skrivilo sudbinu. I kao što se u svakoj zagonetnoj priči, ne zna se šta je prava istina, tako su i dani prošli, ali ostalo je jedno pitanje: ko je zaista stajao iza tih reči i šta je sve preostalo za otkriti?
- Poruka je dovela Marinu do još jedne nepoznanice, jer ubrzo je pronašla pismo od Jelene Sazonove, koje je bilo napisano još 2003. godine. Zbog njegove starosti, trebalo je da bude samo još jedan ukras na zidu zaborava, ali bilo je jasno da nije. Jelena je pisala da je Gleb verovao da bi samo nova žena mogla da mu rodi naslednika i da je iza svega toga postojao plan. Plan koji je uključivao osiguranje, lažno veče žene i… smrt. Jelena je pokušala da spreči sve, ali je platila životom. To je bila istina koju je Marina morala da razotkrije. Dok je pokušavala da dešifruje pismo, čula je Gleba iza sebe. Isti onaj Gleb koga je ljubila, ali koji je sada postao nešto sasvim drugo — nešto opasno.
Gleb je, kroz prepoznatljiv smeh, zapitao Marinu: “Našla?” i pretnja koju je nosio u njegovoj ruci bila je izuzetno stvarna. U trenutku, sve je postalo jasno — Gleb je znao šta je radio i nije stajao da bi ostvario svoj cilj. Ali Marina, nije bila više samo žrtva. U tom trenutku, ona je postala i nosilac istine. Njena hrabrost da uopšte stane i pomogne starici u mećavi, bila je nešto što je promenilo njen život, ali i život svih onih koje je Gleb na neki način uništio.
Marina je shvatila da je ova borba bila veća od nje. Nije bilo rešenja bez žrtve, ali ona nije želela da bude samo još jedan deo Glebove igre. Godinu dana kasnije, pred svežim grobom Jelene Sazonove, Marina je položila buket belih ljiljana i obratila se svom zagonetnom prethodniku: “Ispunila sam obećanje”. Iako je za njom ostala samo tišina, njena borba za istinu, za pravdu, bila je ono što je stvaralo temelje nade u svetu zaluđenom manipulacijama i lažima. Na kraju, u domu Sazonovih, ostala je samo jedna šoljica toplog čaja — kao podsećanje da istina, uprkos svim preprekama, na kraju pronađe put do svetlosti
