Đorđe Balašević, jedan od najvoljenijih kantautora na Balkanu, svojim pesmama duboko je utkao emocije i sećanja na prošlost mnogih ljudi, bez obzira na to iz kojeg dela bivše Jugoslavije potiču.
- Njegovi stihovi, puni nostalgije, ljubavi i bola, odjekivali su kroz sve slojeve društva, a mnogi su ih smatrali lekom za dušu, posebno u teškim vremenima. Balašević nije bio samo pevač, on je bio glas generacije, osoba koja je svojim pesmama spajala, lečila i razumela. Iako je preminuo 2021. godine, njegova muzika i dalje živi, a među najemotivnijim trenucima koje je njegov rad stvorio jeste pesma koja je posebno dirnula Srbe iz Hrvatske.
Pesma koja je izuzetno važna u ovom kontekstu je „Stari laloški vals“, numera koja je postala simbol gubitka doma, gubitka identiteta i nemogućnosti povratka u domovinu. Pesma, koja nosi snažnu emotivnu poruku, govori o onima koji su morali da napuste svoje domove tokom devedesetih, a stihovi „Nisam ja došao, di da se vraćam?“
- postali su duboko ukorenjeni u srce svih koji su, bilo kao izbeglice, bilo kao deo ratnih zbivanja, morali da se oproste od mesta koje su zvali domom. Index.hr piše da je ova pesma „lečila dušu Srba iz Hrvatske“, jer je Balašević svojim rečima uspevao da dodirne najdublje emotivne slojeve ljudi, pružajući im neku vrstu utehe, ali i nadu da će, ma koliko to delovalo daleko, „negde“ postojati mesto koje se zove dom.
Ova pesma iz osamdesetih godina prošlog veka ne samo da je bila deo svakodnevice Jugoslovena, već je postala i simbol pomirenja, jer je Balašević prešao sve političke i nacionalne granice. Portal Blic naglašava kako su njegove reči, koje su nosile ljubav, ljudsku toplinu i razumevanje, bile oslonac onima koji su u ratovima devedesetih ostali bez svega. Njegova pesma nije samo govorila o gubitku, već je upućivala i na potragu za novim početkom, čak i kada je sve izgledalo izgubljeno. To je razlog zbog kojeg su mnogi ljudi koji su doživeli te godine patnje, traume i prekidanje svog života, nastavili da se oslone na Balaševićevu muziku kao na emotivnu podršku koja ih podseća na ono što su imali, ali i što još uvek mogu da pronađu.
- U Hrvatskoj, pesma je ostavila dubok trag, naročito među onima koji su doživeli raspad Jugoslavije i gubitak svog identiteta. Ovaj tekst je posebno bio dragocen jer je potvrdio onu Balaševićevu univerzalnost u prepoznavanju patnje, bola, ali i nade. Reči o “nesretniku koji se nema gde vratiti” u pesmi “Stari laloški vals” postale su odraz suštinske tragike svih onih koji nisu mogli da se vrate svojoj domovini i da ponovo zagrle ono što su izgubili tokom rata. Balašević nije samo pričao priču o ličnim gubicima, već je, u suštini, govorio o kolektivnoj patnji naroda, o generacijama koje su bile pogođene surovim okolnostima.
- Pesme Đorđa Balaševića, kao što je i “Stari laloški vals”, nisu samo umetnički izrazi, već su bile i spona među ljudima, “spas” u teškim vremenima, i to ne samo za Srbe, već i za sve narode koji su prošli kroz sličnu patnju. Kada je preminuo, Balašević nije samo otišao kao umetnik, već je otišao kao spisatelj duša, čije su reči bile sposobne da premoste nesuglasice, bar u srcima onih koji su ih slušali. Kurir piše o tom njegovom neizbrisivom uticaju na društvo, naglašavajući da njegova smrt nije samo izgubila umetnika, već i narodnu podršku koju je pružao tokom svih godina svoje karijere.
Upravo te reči, koje se tiču gubitka i nemogućnosti povratka, ne samo da su bile bolno realne, već su se svakim stihom zalazile u duše ljudi koji su osećali duboku povezanost sa pesmama koje su ih pratile kroz najteže godine. Kada je Balašević preminuo, cela bivša Jugoslavija stajala je na trenutak. Bez obzira na to što je bio prisutan samo kroz muziku, njegova smrt je ostavila prazninu koja je bila nemoguće popuniti. Njegova smrt, kao što Mondo izveštava, bila je događaj koji je na Balkanu odjekivao poput groma, jer je Balašević bio mnogo više od pevača; bio je glas svih onih koji su kroz njegove stihove izražavali svoja nadanja, patnje i želje za pomirenjem.
Đorđe Balašević je nastavio da živi kroz svoje stihove. Muzika, koju je stvarao, nije bila samo zabava, već je bila lek za mnoge, lečenje duša onih koji su tražili izlaz iz besmislenih ratova, ratova koji su uništavali ne samo ljude, već i njihove domove, uspomene i životne puteve. Njegovo nasleđe je ostalo u pesmama koje su odzvanjale sa svih strana, bilo da su to bile tržnice, ulice, automobili ili domovi. Balašević je bio ne samo umetnik, već je bio i terapeut u pravom smislu reči
